Jutros se
moj Miodrag i ja rastajemo posle naše
tradicionalne subotnje kafe-seanse (zna sve o meni bolje od neke žene) i on mi
onako neobavezno dobaci: “Ma, čujemo se nas dvojica kasnije“. Oboje prasnemo u
smeh, a meni samo kroz glavu prođe kako je u toj rečenici sadržana suština
našeg odnosa. Isti, jednaki, ravnopravni, braća, ljubav do beskraja.
Mija
„Miodraže“ je legenda – naše Topole,
Knez Mihajlove (tipujemo da je uskoro prekrstimo u Mijaliovu) i mog
bivstvovanja. To je čovek na koga mogu da računam, uvek i svuda; čovek koji me
zna i u najgorim i najboljim izdanjima; čovek s kojim možete da izgledate
najbolje i kad se osećate najgore... koji ima broj telefona popa – za vanredne
srećne situacije i zbog koga znam da je sve mnogo lakše kad se pomiriš s tim da
si prelep J. Većina
naših poznanika je zbunjena kada im ipak priznamo da mi nismo braća od jedne majke i oca.
On je pravi
stariji, veliki brat. Moja druga porodica u jednom čoveku – to što me
bezrezervno voli ne znači da neće da mi udari ozbiljan „šamar“. Njegovo
mišljenje je uvek iskreno do koske, ali je njegovo. Par puta sam mu i rekla da
ćuti jer ću se rasplakati kao krokodil. A nikad nisam bila ljuta na njega niti
mu i jednu reč uzela za zlo. On je moj najbolji podsetnik za sopstvene
kvalitete i vrednosti. On je gori od svake majke jer mu niko nije dovoljno
dobar za mene. Revanširam se ja njemu, ali kao stari diplomata i Zvončica, umem
s rečima, pa lepo zvuči i kad psujem. Ipak poruka bude poslata i dobijem ono „U
pravu si, Nale“. Toliko se dobro poznajemo da tačno znamo jedno drugom da
definišemo one tačke gde konac najlakše puca pa daj odmah vezuj čvorove. Kao
što njegova kritika uglavnom najjače zaboli (valjda zato što je istina) tako i
najviše nasmeju naše interne fore. Njegova podrška i poturanje ramena onda kad
i ja nisam svesna da mi treba potporni stub, nemaju cenu... A upoznali smo se
tako što je čuveni Mija radio kao šanker u kafiću u koji smo bežali sa
časova... Bio nam je kao Belmondo u
„Lajanju na zvezde“. Sad delimo šank, sa iste strane.
Nešto što najviše
mrzim da gubim (hm, pa ja uošte ne volim da gubim J) jesu vreme i ljudi. Svako je u moj život
došao s nekim razlogom i doneo bar nešto dobro. I sve bih ja njih da čuvam, kao
kolekcionar... koliko god bilo moguće ili nemoguće. Otpatim ja fino kad neko
ode... I kad su bivše ljubavi u pitanju
– treba poneku i sačuvati, sve i da je, kako kaže Banjo u „Mješovitom braku“ lepoj Jeleni: “Jeco, jesam kreten, al’ tvoj
sam kreten“. Što bi rekao naš narod “Ne pljuj u bunar iz kog si pio vodu“.
A velika je stvar
kad prema bivšoj ljubavi (iz kog god razloga da je bivša) osećate, pre svega,
poštovanje. Čovek koji nikada nije izjavio "Znaš, ja nisam kao
drugi", već svaki njegov gest, izjava... Kao da govori "Šta ima da ti
pričam, videćeš i sama". Nema foliranja, tako je - kako je. Otplačete neku
turu, ali se ne osećate prevarenim i izigranim. Ne štedi ni ovaj uopšte na toj
surovoj iskrenosti, i to na jedan zabavan način - pravi Mefisto. Nikad "no
answer", nikad "seen"; nikad seansa na temu "šta je hteo da
kaže" - e pa upravo to što si čula
ili pročitala. Čovek s kojim se može razgovarati kao "muškarac s
muškarcem", zbijati šale na oba računa, koji neće izbeći da vam udeli
kompliment ako tako misli, bez one bojazni
„joj neću ništa da joj kažem, primiće se opet luda žena J“. Sve onako kako treba da rade odrasle i
zrele osobe. I bez obzira na sve male i velike ludosti, nepomirljive razlike i
nekompatiblost u smislu vreme i mesto, želje i mogućnosti – kvalitetan čovek,
sa akcentom na čovek. A i ponajlepši je
. Ne moramo da se volimo, ali možemo da se poštujemo.
Istim intenzitetom kojim ne volim da gubim ljude tako volim da ih
skupljam i okupljam. Otkad sam postala svesna obogaćivanja života kvalitetnim
poznanstvima i prijateljstvima, uvek sam volela da imam neku svoju ekipicu „mojih“
ljudi, moj mali klan, društvo iz ćoška... Malo šta me hrani kao taj osećaj
pripadnosti i „svojatanja“.
U sadašnoj fazi života, ponosna sam što sam postala počasni član
ranojutarnje družine iz žutog separea, pogotovo što drugih žena nema J. Šalu na stranu, tih sat vremena
provedenih sa njima su jedna od stvari od kojih se realno živi a od drugih se
samo preživljava. Zna se vreme kad ko
dolazi, gde sedi, kako ko pozdravlja prisutne, gde se ko i kako parkira... I
nikad mi nisu dosadne priče o automobilima, ogradama, ženama, kafanama... a
bogami se ima i štošta pametno čuti i
naučiti. Iako me neki oslove sa „ovo dete“ ja se osećam poraslo i ozbiljno,
privilegovano i uvaženo, zaštićena i bezbrižna kao beli meda. Teme za razgovor
raznorazne – od komentarisanja naslova u „Politici“ do „ozbiljnih životno
smislenih „ razgovora. Hej, pa ja sam jedan od tih uspešnih, ostvarenih,
zabavnih i šarmantnih ljudi... I naravno da su oni bili prvi koje sam
konsultovala kada je trebalo doneti neke važne odluke. Samo mi ostaje da
konačno posetim i kafanu „Kod Sime“ ... pa da položim i taj ispit J.
Foto: Pinterest
