Knjigu
„Zapisi crnog pera“ Ivana Rokvić mi je
lično uručila jedne srede. U narednih 5 dana, pročitala sam je 2 puta i došla u
iskušenje da podvlačim određene delove. (Ali nisam, samo iz razloga što mi je
to vid skrnavljenja knjiga. Nisam to ni u školi radila.) Nikad mi se to nije desilo, ni sa jednom knjigom.
Jednostavno
mi je prijala i htela sam da utvrdim gradivo; da upijem ono što nisam „na
prvu“. Ivanine „Zapise“ sam čekala kao
nešto što će da me opameti.
Ona
izgleda classy, vamp i sexy na onaj Poison Ivy fazon. I ima „zajeban“ mozak.
Otkrila sam je među Instagram objavama našeg zajedničkog prijatelja. Čak mu i
tepamo isto, u deminutivu. Ništa nije manje šmeker zbog toga.
Dopali
su mi se njeni stavovi, ženski, ali sa mirisom muškog parfema; jedan kritičar
je rekao da piše u „neokaporovskom“ stilu. A zna se ko je
najbolje umeo da dočara taj neodoljivi šarm Beograda.
E
taj Beograd koji sam toliko volela... Nisam ni sigurna da li ovaj glagol treba
staviti u prošlo vreme, jer su mi osećanja pomešana; na momente mi se čini da
mi je ostao dužan neke stvari, na neke druge da ja njemu falim više no on
meni).
No,
valjda u ljubavi treba pamtiti samo ono dobro... Umeo je taj Beograd da bude
magičan, dok veje sneg, ja se smejem idući Francuskom ulicom i pevušeći
Sinatru, pa kod Pozorišta skrenem levo... pravac Svetogorska. Ivanina
Svetogorska.
Objava
po objava, komentar po komentar i fino
smo se „našle“ a da smo se konačno
upoznale tek kada mi je donela knjigu. Bratski zaaagrljaj a ja sam onda
odjurila da otpakujem dugoiščekivanu knjigu.
Koliko
je samo pažnje posvetila pakovanju, posveti, papiru, mašni... Tu je i
nezaobilazno crno pero, ali i uputstvo kako čitati njene „Zapise“. Tako se radi kad u nešto verujete svom
snagom, date sebe celog i želite da to prenesete čitaocima. I ne može da vam se
ne veruje.
Priča
naših dana. Razlikuješ se pa se i ne uklapaš, a moraš, pa osudiš sebe, „odrobijaš“ svoje, platiš i
tuđe i svoje dugove, slome te ali oživiš.
Emotivno
sam vezana za taj Dorćol i Stari Grad, te pločnike i zgrade, i šta je to što je
izazivalo Sinatru u njenom pogledu pa je morao da je ima... i kad se stranci
sretnu u noći i prvi put poljube ispred „Dalija“ u Hilandarskoj...
A
znam i kako je kad si okružen nepismenima, onima čije znanje obuhvata
poznavanje salona za nadgradnju trepavica, kad nosiš mušku košulju uz džins i
ravne sandale dok kraj tebe paradiraju „Philip Plein“ trenerke... dok se ti
oduševljavaš razgovorom sa novinarem, legendom Beograda, neko broji plamenčiće
na instagramu...
Ivana
mi je vratila veru u ipak happy end i što je jako važno, podsetila na brojne
istorijske činjenice koje je sramota ne znati. Isto važi i za poznavanje korena
sopstvene porodice. Toliko je toga važnog što ne sme da se zaboravi.
Veštinom
režisera ozbiljnog trilera, majstorski je preplela ljubavnu priču sa
istorijskim elementima i kritkom savremenog društva. Neke stranice su me
nasmejale, neke rastužile, neke iznervirale... A život kao Mefisto - zabavlja se dok te gleda kako padaš i
ustaješ, pa sačeka iza ćoška „gde ćeš ti meni“?
Obožavam
rečenice koje izgovara glavna junakinja. Trudila sam se da ih zapamtim. Trebaće
mi, zbog tog procesa opamećivanja.
Sažete, sarkastične, iskrene, duhovite... koje se duboko utiskuju u svest a često
nju samu bole više nego onoga kome su upućene. Ali ona je tu da bude hrabra,
velika, supersposobna, pametna a da i sama ne može da poveruje da može da se zaljubi i
podetinji. Ne da se.
„Zapisi
crnog pera“ su knjiga da se trgneš, pustiš sebe na miru, skupiš hrabrost da
budeš slab i da poveruješ da nisi sam i
da ima još „voćaka čudnovatih“... i sjajan podstrek za hraniti dušu, učiti i
raditi na svom obrazovanju... pa onda biti dostojan titule „prve dame“... kako
već Ivanin junak Nemanjica bira devojke. Po tom kriterijumu.