Ovaj,
uslovno rečeno tekst, baš i nema neki koncept. Ovde su misli poslagane onako
kako su mi došle... tj kako sam ih pronalazila, proživljavala i savršeno dobro
razumela.
Ovo
je kao kad imate belo platno pa onako četkicom zahvatite boju i „nabacate“ par
poteza... Ispadne nešto apstraktno... ali lepo. Lepo, sve i da samo vi u tome
vidite dublji smisao. A kažu da je haos najbolje mesto da se stvori nešto
čudesno.
„Zabranio sam sebi lju*av
neko vreme. Ali to nije rešenje, to je strah.“
„Džabe što si ona
koja mi treba. Kad si jedina sa kojom ne
znam“
Maestralni
Stevan Daničić. Otkrila sam ga kod Miše na instagram profilu. I sve mu verujem,
od prvog slova. On piše muški, surovo i brutalno iskreno, da čovek oseti taj
bol, patnju i razume bolje ono što mu nikako nije jasno. I ja sve ovo znam. I
lakše mi je kad Stevan napiše.
„I dve godine
neviđanja i posledice te odvojenosti
rasplinuše se u dim pri samom dodiru njene haljine“ ( i prilazi on a sva ona
gužva kao da se razdvaja poput Crvenog mora što ga Mojsije podelio... i u svom
onom mraku vidiš samo one užarene oči i mangupski pogled; šta sam ono rekla da
neću?)
„Ali ja sam od onih koji
veruju da se i u malom sadrži sve. Dete je malo, a sadrži u sebi čoveka; mozak
je mali, a skriva misao; oko je samo tačka, a obuhvata prostranstva.“
(
I tako ti u minut stane ceo život a svet prestane da postoji, nestane u nekom
vrtlogu... tako se valjda rađaju zvezde; ako i u šta verujem to su udari groma
i slični strujni efekti... )
„Ne znam kako to izgleda,
ali mi se čini da te volim.“
„Dama
s kamelijama“. Dima, sin. Knjiga kojoj se vraćam kad god poželim da razumem
sebe malo bolje. I taj Pariz i te kamelije (Coco, gde si?)... A nju su vukli na
balove, iako je želela mir i govorili da je lepa, a ona je želela da bude
voljena... Svi smo mi tako obični, i tako ludi i zbunjeni kako bi rekla Žana
Poliakov.
Čitam,
nasmejem se i kažem sebi „E, aj se ne foliraj“
„Noć je topla i puna
svitaca. Lahor donosi miris mora. Čuju se cvrčci i udaljeni zvuk harmonike.
Zapalili smo cigarete. Čini mi se da sanjam divan san. Pod zvezdanim,
ljubičastim nebom, našlo se dvoje mladih, čije su iskre međusobno svesno ili
nesvesno potiskivanih simpatija počele da varniče još od prvog viđanja.. Ta
topla noć u avgustu ’doćiće mi glave’“
Bekim
Fehmiu o ljubavi sa njegovom Brankom. A čemu sve ako ti ne dođe glave?
Kako
ono peva moja imenjakinja - ja ni pogled
ne podignem, ako dobro ne poginem... ( i ja, i ja, i jaaa!)
Kad
je onakav frajer tako pisao... e to je najfrajerskiji momenat ikad a ima oznaku
večnog.
Jel
vidite da, sasvim slučajno, ovaj moj verbalni moodboard ima happy end?
Love
is in the stars ( chaos born).
Foto : Pinterest
