Dress 4 champagne

Bilo je ovako - prvo sam, prateći facebook stranicu Wines of Balkans naišla na info da šampanjska kuća Cattier uskoro lansira svoje penušavo vino u porcelanskoj boci. Onda sam morala da vidim ko su zapravo ti vinari, pa otkrila i njihov label Armand de Brignac. Eee... tu su se pojavili "mehurići u pogledu" kako reče jedan od vlasnika - toliko sjaja, raskoši, glamura na jednom mestu... Wow! Kako da još malo ne ispitam čitavu stvar... sa akcentom na odličnom, inovativnom dizajnu boca. Vreme da se zastane. Javlja se onaj iskonski umetnik u meni...
Proces nastanka samog šampanjca jeste umetnost u prvom redu, ali i dizajn boca pruža neverovatne mogućnosti da iskažete svu soju kreativnost, do preterivanja :-). Igra, zanos, ulepšavanje do beskraja; lako je kad imate (večnu) inspiraciju! (Voir le galllerie!)
Iako su meni najlepše one boce dopremljene iz podruma, pa malo prašnjave, zamagljene, raznorazni dizajnerski umovi su se dooobro potrudili da ih "obuku" u najraznovrsnije outfite, od kojih bi svaki bio fenomenalan poklon nekom dragom i divna uspomena, čak i kad se mehurići rasprše.

Jewel of style

Za sve je kriv crveni karmin! Objasniću! Tražeći fotografije žena kojima ova boja na usnama najbolje pristaje, nije bilo šanse da ne naletim na fotografije Kate Bosworth. Pomislih, zašto se nisam ranije bavila njenim likom i delom? Možda malo više likom jer je ova devojka tj. njen stil prava riznica inspiracije.

Naravno da joj sve sjajno stoji kad ima izrazito vitku liniju; podsetila me na one papirnate lutkice koje sam godinama oblačila (uf, kakva je to zanimacija bila!). Sam način na koji Kate pozira, onako poput devojčica, naizgled nespretno rastavljenih nogu, izbačenih kukova,  a opet tako prirodno i spontano, odaje utisak da je reč o sasvim običnoj devojci, svesnoj svojih kvaliteta, bez potrebe da išta naglašava ili da „glumi“. To je ona - takva kakva jeste - svoja, pomalo drugačija, prefinjeno lepa i uvek nasmejana.

A stil? Sve samo ne klasično, ali opet nikako ni previše avangardno. Svedeniji, ali neobičniji krojevi, mnogo pastelnih boja, igranje sa uzorcima i materijalima i uvek zanimljiva obuća. U dve reči – ja bih ga definisala kao Fresh&Cool (and a bit of contemporary/classic glam).

Stiče se utisak da tu nema mnogo filozofije – jedan komad, pa drugi, a svaki tako nekako prirodno nastavi i dopuni započetu priču. Slojevito, ali ne zatrpano. „Ništa ni sa čim ne ide“ daje savršeni sklad. Kate je i hrabra i odvažna u modnom smislu; rado nosi revijske modele koji na njoj dobijaju neki novi izgled. Što je jako važno – ne preteruje nikad, ni u čemu, ni sa čim! Kod nje je manje ipak više.

Ona poseduje tu neku gracioznost svojstvenu Grace Kelly i divama prve polovine dvadesetog veka i nosi je na krajnje nenametljiv i „lagan“ način. Oblači se „po osećaju“ da bi se i sama dobro osećala u krpicama koje nosi. Naravno da nije imuna na nove modne tendencije – ali ona jednostavno nosi taj modni gen u sebi. Ja iskreno verujem da se ljudi s tim rode i da ga vremenom samo „bruse“... ne da se to naučiti tek tako ili kupiti... 

Casual & so chic

Nove tendencije i fenomenalna obuća

Second skin - super sweet & sexy

Urbana elegancija - nova klasika

Kako casual komadi mogu skupa izgledati super trendi...

Najglam T-shirt look EVER

Le chic tres pratique

Diva from the future

Forma, boja, sandale - LOVE IT ALL!

Favorit - oversized kaput (boja diiiivna) super skinny pantalone i "špic" salonke. Ultra glam street style

Otkrivanje istine

Uskoro će se navršiti godinu dana otkako je počela moja ljubavna priča – na jednoj strani ja, na drugoj vino. Do tad je to bio samo povremeni flert, a onda se desilo „to“. Gotovo da je bilo na prvi „pogled“, ali je vrlo brzo preraslo u ozbiljnu vezu. Sećam se i danas, i mesta i ljudi, i dana kada mi je kroz glavu prošlo (a u ruci čaša Budimirove Trijade) – ovo je život, ovo je onaj pravi raj na zemlji.  A takav trenutak se ne zaboravlja. Nekako se baš zgodno namestilo da me u taj čudesni svet vina uvedu ljudi kojima je ono i posao i ljubav, i (lepa) obaveza i zadovoljstvo. To mi je i svojevrsna garancija da na svom vinskom putu neću „skrenuti“ i napraviti neku početničku grešku. 

Svaka nova čaša, nova priča, novi doživljaj i iskustvo za nezaborav. A onda lagano, kao kad se zaljubljujete, pa sve ide nekim svojim, prirodnim tokom, spontano, zavodljivo, a vi samo uživate i zadovoljno se osmehujete, kao da krijete neku veliku, lepu tajnu.

Vremenom  ta „vinska“ druženja, gde je vino bilo i povod i posledica, postadoše lepa tradicija, nešto kao običaj, deo onoga što zovu lifestyle. Neko pametan i iskusan je jednom rekao da vino na najlepši način povezuje ljude, a onda vremenom samo učvršćuje te veze. Svako vino nosi svoju istoriju – tako sam uz gutljaje Scalabronea upijala svaki detalj o toskanskom Robin Hoodu, pa se od nekud pojavila Jankova Jelena; i gle čuda, posle par meseci, u na Mediteraneu, upoznah i damu po kojoj je ovaj fenomenalni roze dobio ime.

Eto kako vino spaja ljude, dovodi neke nove. Već  mi se usne razvlače u osmeh kad pomislim koga mi je sve „dovelo“. Ne verujem da je to slučajno što baš te ljude želim da sačuvam kao najveće dragocenosti u svom životu; ljubav prema vinu je samo još jedna crta u njihovom karakteru, koja njihovoj ličnosti daje onu prefinjenu notu, povrđuje činjenicu da je reč o ljudima koji umeju da uživaju u životu i cene njegovu uzvišenu lepotu. Kako ne poželeti da postanete deo tog zanosnog i opojnog sveta i osećati se privilegovano i počastvovano u društvu onih koji su kročili u sve podrume vodećih svetskih vinarija? Koliko tu tek ima zanimljivih priča, na granici sa bajkama?

Bilo bi zaista nedopustivo samo piti ono što ti sipaju u čašu, a pri tom ne razmišljati šta je „unutra“, bez želje da se nešto nauči, sazna, zapamti šta je ono što se talasa u toj visokoj, elegantnoj čaši. Otkuda aroma malina kad se vino pravi od grožđa, zbog čega pojedini mirisi priziaju povetarac sa Istre, zašto se pobogu pojedine boce okreću naopako? Radoznalost je ubila mačku – ma kakvi – radoznalost je mački pomogla da se dočeka na noge još spremnija. Čitanje, učenje, zapitkivanje – reših da postanem (bar blizu) profesionalac, za svoju dušu. Hoću da otkrijem tu istinu u vinu!

U svakoj priči o vinu, očigledna je i neka velika životna istina. Kao što Krug insistira na vrhunskom kvalitetu svojih šampanjaca ne pristajući na kompromis sa prirodom, tako i od života treba zahtevati sami najbolje, neprihvatajući (neadekvatnu) zamenu. Jednostavno je – no Krug, no thanks! Lekcija naučena.

Jednom prilikom sam tako, priznajem, nepromišljeno,izjavila kako ne volim slatka vina, ali sam ubrzo dobila kao odgovor jedan sumnjičav pogled i čula rečenicu – ne sudi o onome što nisi probala. Posle par sekundi, uživala sam u sjajnom ukusu gewurst-traminera.

Jedna od najlepših večeri u mesecu novembru beše upravo ona kad je stiglo mlado vino – beaujolais nouveau. Kako je bilo divno slušati francuske šansone, uživati u tom mladom gameu... Obuzme vas neki osećaj ponosa što ste deo tog otmenog sveta koji tom istom trenutku uživa u lepršavosti ovog vina, onog sveta koji ume da ceni prefinjene, lepe stvari, koji od života pravi umetnost, zagovarajući hedonizam kao svoj DNK.

Naučih i ovo. Kako god da okrenem, vino bez ljubavi ne može, niti ljubav bez vina. A najbolje je kad se pomešaju, pa se ne zna ko je tu koga izazvao. A kad vas stazica iscrtana kapljicama vina odvede do tog nekog posebnog... Eh kako onda oči lepše svetlucaju kad se u njima ogledaju i mehurići Veuve Cliquota, pa je poljubac  ukusniji ako se tu oseti i božanstvena malvazija; za ženu nema zavodljivijeg karmina od crenkasto-ljubičaste boje usana, za koju je „krivac“ kombinacija terana i cabernet-a s juga Francuske... Svaki trenutak te „srčane“ opijenosti imao je svoje vino ... Čuvaju se pampuri kao najveće blago, za sreću.

Savladavam lekcije o vinu, da bih njega impresionirala, pa da budem ponosan na mene, razmišljam kako bi  izgledala haljina inspirisana karakteristikama omiljenog Uroborosa,  pišem priče pa sve gledam da bar ponegde provučem neku kapljicu vina, ušuškam se u svoju fotelju, čaša kraj mene, prelama se crvenkasta svetlost o njene zidove, smeškam se u sebi, kao da je on tu kraj mene...

Kažu da je život suviše kratak da bismo pili loša vina; a ja bih rekla i da je previše lep da bi tu harmoniju narušilo nešto što nije sjajno vino. Buvons, mes amis!

Napisano 20.12.2012.

Leaving a legacy – the legacy of French Art De Vivre

Od venčanja, članka u časopisu, preko papira do šampanjca, a sve krećući se „utabanom“ francuskom stazom, stiglo se do Perrier Joueta. Znam da zvuči zbunjujuće, ali upravo su to koraci koje sam načinila da bih na kraju došla do suštine J. Naime, za prestižnu šampanjsku kuću sam saznala pre neke 4 godine, pišući članak „Ekskluzivni pokloni mladencima“ . Boca šampanjca, kibla, dve čaše, pa sve fino izbrendirano, glamurozno i elegantno plus veliki damski šešir kao stvoren za Royal Ascot, i divno upakovan u onu veliku kutiju – sve osmislio Stephen Johns, britanski „šeširdžija“ inspirisan ovom vinarijom. Tada se taj luksuzni paket mogao nabaviti u londonskom Harrodsu za 5.000 funti. Za jednog večitog tragača za lepim i ultra-glam stvarima (pa još kad mirišu na onu moju omiljenu zemlju na F J ) ovo je bio pun pogodak.

Sledeća etapa – članak u italijanskom Vogue ( januarski, 2013, stigao direktno iz Firence, skakala sam kao Carrie J -hvala Ines! ) o Jo Lynn Alcorn, dizajnerki koja od papira pravi neverovatne trodimenzionalne kolaže. Što bi rekla Jelena Karakaš, jedna od mojih omiljenih blogerki, klik ovde, onde i gledam njen portfolio... kad ono tamo ekskluzivni ad u čast 200 godina Perrier Joueta. Malo je reći da sam se oduševila – savršenstvo, sklad, anemone od papira samo što „ne progovore“. Nazivaju ih freskama od papira. Uspela je da tim listovima, cvetovima, „uhvati“ pravu čaroliju.

Uzgred, nisam li ja u prethodnom postu spomenula da sam se pre neki dan u Clinique Cafe du Parc pogledom prikovala upravo za bocu ukrašenu predivnim belim cvećem...?

Sve znak do znaka... pored puta, na putu, na zidu, u časopisu... svejedno je; svakako je savršeno da upotpunim svoja vinska znanja.

Perrier Jouet je osnovan 1811.godine na adresi Avenue de Champagne 24, u mestu Epernay; gde drugo nego u oblasti Champagne, France. Kako neko reče: It was an auspicious year – year of Great Comet and Great vintage. Osnovana je od strane Piere – Nicolas - Marie  Perrier – Jouet. Danas je u vlasništvu kompanije Pernord Ricard. Godišnja proizvodnja iznosi oko 3. 000. 000 boca, kako šampanjaca sa oznakom vintage tako i onih koji ispred ovog epiteta nose i ono non J.Među njima se nalazi i njihov čuveni šampanjac Belle Epoque koji je maltene postao brend sam za sebe.

*U ovom šampanjcu dominira Chardonnay a koristi se samo najbolje grožđe koje dolazi sa područja kao što je Cote de Blanc. Krasi ga ukus egzotičnog voća, limuna, marelice, krušaka, sa dodirom voska i meda. Prisustvo Pinot Meuniera daje ovom šampanjcu zaobljenost i celinu tela. Jednom rečju – bogatsvo ukusa za sve poznavaoce šampanjca. Ili možda, „elegantnije“ rečeno – poseduje onaj „Je ne sais qoui touch of haute couture“.

Generalno gledano, malo koja šampanjska kuća se može pohvaliti reputacijom koja u tolikoj meri evocira na peace&play, na romansu, optimizam, zabavu iz ere belle epoque-a, neku pomalo zaboravljenu old fashioned feminity i iznad svega, ono besprekorno elegantno uživanje u životu na francuski način.

Dizajn boca, aksesoara i čitav vizuelni identitet brenda je nešto na šta je nemoguće ostati ravnodušan. 

Karakterističan dizajn potiče iz 1902.godine kada je umetnički vizionar Emille Galle, inače majstor za staklo i pokretač Art Nouveau  pravca, ručno oslikao flašu šampanjca cvetovima anemona. To je bilo njegovo viđenje francuske elegancije i istančanog ukusa koje i sam Perrier Jouet reprezentuje. Prošlo je skoro 60 godina a ovo pravo, umetničko delo je bilo zaboravljeno sve dok ga nije pronašao glavni enolog. Cuvee Belle Epoque u cvetnoj boci lansiran je 1964.godine, na svojevrstan način podsećajući svet na bogatu istoriju kuće i sam umetnički pokret čiji je Galle bio lider. Perrier Jouet je ujedno i prva i jedina vinarija koja svoje boce ukrašava cvetovima.  

 *Jedinstvena vizija glamura „zarobljena“ u boci šampanjca; vrhunski luksuz na najotmeniji način. Asocijacija na slobodu, uživanje, besprekornu eleganciju, „lakoću“ raskoši sous le soleil a Cote d’ Azur, uz miris „vintage“ vremena i egzotiku neistraženog i nepoznatog, divlje lepog.*   (All rights reserved by me J )

Comme une Parisienne

Ovih dana se osećam baš nekako „francuski“. I sve mi liči na Francusku, Pariz. (Neki bi rekli – a kad nije tako J ). Gospodar Jovanova je moja Avenue Montaigne, sluša mi se samo francuska muzika, aktivirala sam se po pitanju učenja jezika... Čak su i meni dragi ljudi to osetili pa me svakodnavno zatrpavaju linkovima, slikama... sve jedno bolje od drugog – „Pariz pod snegom“, „Korisne adrese u Parizu“ i sve tako... Upravo sam se i sama vratila iz jednosatne šetnje centrom grada – obišla sve one uličice koje me podsećaju na one u okolini Republike, Bastilje... pa i zgradu Francuske ambasade (setih se prvog odlaska za vizu), pa prođoh ulicom Nikole Spasića – stare fasade, kaldrma... mmm Rue Lepic J.

Zato su ovde Top 3 „francuska momenta“ ovih dana.

Clinique Cafe du Parc

Jedno od super novih IT mesta koje smo ma belle i ja otkrile još letos. Jutros je bio dan D za posetiti  ga. Nastavile smo našu lepu tradiciju ranojutarnjih ispijanja kafa, pa smo već u 10 zauzele svoje mesto u „izlogu“ kafea. Krušedolska ulica (br.3), mirna i lepa, divan pogled na Svetosavski plato, Hram Svetog Save... Čak se i Sunce pojavilo i rasteralo one kišovite oblake. Unutra mnogo svetla, drveni stolovi i stolice, u beloj i braon boji, u onom retro „provansalskom“ stilu. Zanimljive sličice na zidovima, od koji svaka asocira na delić Francuske. Dugačak šank, po čijoj su prednjoj strani islikane police sa bočicama lekova, sa sve crvenim krstom. Ipak je ovo „clinique“. Na zidu iza police sa ukusno raspoređenim bocama pića; meni naravno oko odmah uhvatilo bocu Perier Joueta oslikanu onim divnim belim cvećem. Kao neki svici, po ćoškovima stoje zelene lampe, što me odmah asociralo na skrovite uglove pariskih bistroa. Izuzetno prijatna i „opušteno elegantna“ atmosfera i ambijent sa pravim pariskim „šmekom“ i ukusom „vintagea“. Koga sve možete sresti ovde? Sigurno neku od „ekipa iz kraja“ obzirom da kafe ima i dušu komšijskog, prijatelje koji ovde svrate na razgovor uz kaficu, zaljubljene parove, poslovne ljude... Ako ogladnite, možete pojesti i ukusan sendvič, a tu je i veliki izbor kafa, alkoholnih i bezalkoholnih pića, i naravno, vina. Mmm! J Uveče, uz DJ-eve, Clinique postaje chic klub.

http://www.facebook.com/cafe.clinique?fref=ts

Blog Velib & moi

Moje sjajno, fenomenalno otkriće! Pariz posmatran i doživljen u vožnji biciklom (oni mali, lepi, sivi što se mogu iznajmiti u čitavom Parizu). Potpuno originalni tekstovi, zanimljive priče sa autentičnim detaljima pravog Pariza i sve to potkrepljeno važnim adresama – svih onih mesta koja obavezno treba videti u gradu svetlosti. Ako hoćete da znate gde se prave najbolji kokteli, koje su shopping lokacije trenutno najaktuelnije, koje restorane neizostavno treba isprobati, tu je Velib! Pregledno, sveže, iscrpne informacije, divni francuski jezik (postoji i verzija na engleskom), prizori Pariza, sekvence, uhvaćene baš u sred vožnje biciklom...

http://ns309598.ovh.net/

 Shy’m

Iza ovog nadimka krije se Tamara Marte, 27-ogodišnja francuska pevačica čije me pesme hipnotišu ovih dana. 2010. godine sam je čula prvi put i to baš tamo u Parizu i zaljubila se u njen tadašnji hit „Je sais“ na prvo slušanje. Vitka devojka, nalik modelu, atraktivnog imidža i nekog prijatnog, mekanog glasa, šaputavog na momente, senzualnog...

Otkud ovaj nadimak – zato što je po prirodi stidljiva, SHY a ovo M je prvo slovo naziva ostrva sa kog dolazi njen tata – Martinique.  Već sa prvim albumom objavljenim pre 7 godina, postigla je veliki uspeh. Prošle godine je proglašena za  „Francophone female artist of the year“ i u isto vreme svrstana među najuspešnije francuske pevačice 21og veka.

Muzikom i plesom se zarazila još kao devojčica, dok je sa roditeljima živela u predgrađu Pariza. Brzo je stekla ndimak Spicy Tam zahvaljujući ogromnoj energiji. Inače, veliki je fan RHCP i Beyonce. Njen aktuelni album se zove „Chameleon“ i kombinacija je R&B-a, modernog pop zvuka, mada se ona sjajno nalazi i u baladama koje podsećaju na Mariah Carey.

 Moja omiljena pesma  je „Tout va bien“, između ostalog i zbog toga šta naslov znači – Sve će biti dobro. J

7 dias en La Habana

Tamo negde 2009-e godine u moj  život je ušetao neko ko je već uveliko bio zaražen “virusom” naklonosti prema Che Guevari, Kubi i svemu što dolazi odatle. I kako to već biva, zainteresujem se ja lagano za slavnog revolucionara, pa onda malo-pomalo, kako interesovanje i entuzijazam rastu,  tako poče da raste i moja biblioteka, a na polici sve “Sećanja na kubansku revoluciju”, “Dnevnik iz Bolivije”, jedno 4-5 Cheovih biografija, pa monografija “I was Cuba”… Od namere da impresioniram tamo nekog, impresionirala sam sebe J. Ozbiljna i zanimljiva materija.

U tom svom pohodu na “zelenog krokodila” što bi rekao Fidel Castro, nađem i “ratnog druga” (moja divna ma belle Jelena), i eto nas kako pratimo sva dešavanja vezana za Kubu, naročito dokumentarne filmove inspirisane istorijom i životom ove daleke zemlje. “Do kraja uz Fidela” je bio samo jedan od njih, a nije bilo šanse da propustimo ni “7 dana u Havani”, omnibus sastavljen od 7 filmova, različitih reditelja, od kojih svaki pokriva po jedan dan. I svaki od njih prikazuje manje poznato lice Kube i njenog glavnog grada.

U početnoj sceni se vidi panorama grada, naravno da ostavlja bez daha, pogotovo nas koji smo zaljubljenici u isti, ali vreme (129 minuta) će pokazati da ovde neće biti ni traga od Chea, revolucije, cigara, kabrioleta drečavih boja. Rum se pije u par scena, Fidel samo “promiče” kao vest na TV-u, a o Cheu se govori u jednoj rečenici, više usputno (“Da li je Che imao mnogo dece – Jeste, ali nije brinuo o njima jer nikad nije bio kod kuće.”)

Benicio Del Toro se ovde okušao kao reditelj, Emira Kusturicu gledamo kao glumca, a tu je i štošta običnog sveta koji je dobio svoju prvu filmsku ulogu, ma šta filmsku, svoju prvu ulogu.

U jednom od filmova, Kubu gledamo očima mladog Amerikanca, koji je sav zbunjen, zadivljen, očaran i razočaran. Želeći da iskusi sve čari noćnog života Kube, toliko se napije, pa umalo da završi sa travestitom. Njegov vozač i vodič je simpatični taksista koji mu i pokazuje tu drugačiju Kubu. Kako bi inače saznao da je Kapitol u Havani 5 cm visočiji od onog američkog…

Imamo tu i devojčicu koju podvrgavaju magijskom ritualu isterivanja neke vrste đavola iz nje, pošto su je zatekli polugolu sa drugom devojčicom. Izuzetno napeta i mračna priča;  krupno kadriranje zabrinutih i umornih lica, njen stid, strah i nevinost, u kombinaciji sa zloslutnim izgledom vrača i muzikom koja dodatno naglašava nemilu situaciju, zaista ostavljaju utisak u smislu “neću ovo da gledam”.

Fasciniralo me kako je dočarano prijateljstvo i osećaj zajedništva i bliskosti koje vlada među Kubancima.  Princip je jednostavan – svi za jednog, jedan za sve. Jednoj gospođi se u snu javlja Bogorodica sa željom da joj ova, u njenu čast, podigne fontanu. Niko ništa mnogo ne zapitkuje, ceo komšiluk uzima učešće u akciji. Neko nabavlja cigle, neko zida, neko treći ima rođaka iz čije se firme mogu nabaviti boje. I svi su veseli, niko se ne žali i veče završavaju velikim slavljem gde svi zajedno pevaju. U drugoj priči, ženi nestane jaja i brašna da bi mogla da napravi kolače za veliku porudžbinu. Ne ide se u prodavnicu, tu su opet komšije. Pozajmljuju jedni drugima, pomažu se. Nestane vam benzina, struje, auto vam se pokvari – uvek je tu neko da pomogne.

Od slika siromaštva se ne može pobeći. U filmu “Sesilijino iskušenje” posebno mi se urezala scena njenog oduševljenja što može da se okupa u hotelskoj sobi i scena u kojoj ona tupo zuri u ispucale zidove i naprslu kadu, sa flekama od rđe. Na ovaj način je simbolilno predstavljena i njena dilema – ostati na Kubi, živeti od danas do sutra ili otići u Madrid i napraviti svetsku, muzičku karijeru.

Ona je mlada, lepa, ima čaroban glas. Pojavljuje se zgodni Španac koji se navodno zaljubljuje u nju, nudi joj ugovor, smeštaj u Madridu – sve o čemu ona sanja. Ona je naravno fascinirana, ponesena; poznato osećanje ushićenja i želje da se s tim nekim, maltene strancem, otpočne novi život. Bljesak želja umalo da pomrači njenu istinsku sreću, koja je ipak tu, kraj nje. Sa spakovanim koferom, odlučuje da ostane sa svojim dugogodišnjim momkom, koji nije ni bogat ni uspešan, ali je njen. Što neko reče, osoba ne mora da bude savršena da bi bila prava za nas ili kako je meni neko sugerisao jednom – teži put je uglavnom pravi put.

E sad, moj favorit. Dan utorak. Film “ Jam session”. Glavna uloga Emir Kusturica, takođe veliki zaljubljenik u Kubu, koji ovde glumi sam sebe. Priznajem da nisam neki njegov fan, nekako mi se ne dopada estetika koju on propagira, ali posle ovoga možda i promenim mišljenje.

On u Havanu dolazi bukvalno kao da je “pao s Marsa”. Tu je njegov prepoznatljivi opušteni izgled, glas koji zvuči umorno i osećaj da nema pojma šta on tu radi, osim što mnogo voli Kubu. On se samo dobro zabavlja, u pauzi se javljajući ženi da joj kaže da mu nedostaje i da nije pijan kao što ona misli. Uz veliku pomoć drugih uspeva da se kako dolikuje pojavi na dodeli nagrada, ispozira, a onda, umesto na gala večeru, odlazi na žurku u kraju, gde svira njegov novi prijatelj, vozač koga su mu dodelili. Ovde nema ničeg ružnog; slavi se život onakav kakav jeste, uživa u stvarima koje su srcu bliske, ne mareći za protokol i tamo neka pravila. Plus, sjajna muzika koja mami na ples.Ne kažem da treba zatvarati oči pred lošim i ružnim stvarima oko nas, ali se  ja uvek trudim da izvučem ono najlepše, a možda mi je u tom trenutku, baš taj nonšalantni  Kusturica bio potreban.

Sveukupan utisak, jako pozitivan. Izađosmo Jelena i ja pune impresija i tema za nove “socijalno-filozofske” rasprave. Nov doživljaj Kube, i dalje čudno lep, mozaik različitih sudbina, slika, prizora, živopisnih u svakom slučaju. Zavisi šta očekujete, sa kakvim predznanjem dolazite, šta vam je potrebno, kako se osećate. Sveže, inspirativno i začuđujuće drugačije, sa jasno istaknutim obeležjima života u Havani, koje nema na razglednicama. 

http://www.7diasenlahabana.es/havana-exclusiva/#!prettyPhoto

My Quotes

Kao što će jednog dana snimiti film o meni (nisam tek tako pisala one dnevnike, nego da ljudi imaju originalan materijal J ) – već vidim da bi mogao da liči na npr „Coco pre Chanel“ ili „Coco & Stravinsky“. I ja sam Lav i mene zovu Mademoiselle i volim zvezdice. E tako će i ove moje qoutes jednog dana biti citirane J! I još ovo, navežbala sam sjajan način ispisivanja autograma J) patentiran još u osnovnoj školi.  Baš se sjajno zabavljam to je valjda do raspoloženja i inspiracije. S druge strane, mogao bi se ovaj post nazvati „Nešto lično – o meni“. Pa da počnemo, hvatajte beleške.

ü  Žena je najlepša kad izađe iz kupatila – čista, mirišljava, bosa, bez šminke. Prava.

ü  Najbolje se osećam u mini suknji. Hvala Mary Quant.

ü  U vezi ovog prethodnog – suština je u osećaju slobode. Slobodne noge, ruke, stopala. Zato su idealna kombinacija iscepani šorts od jeansa i obična majica. Rekla sam samo majica.

ü  Haljine su najžensteniji komad odeće. Obožavam ih.

ü  Veš – must have su  čipkasti komadi. Na spavanje se uvek odlazi kao da te tamo čeka naj frajer na svetu. Žena uvek, ali uvek, mora da bude sređena i negovana.

ü  Nikako ne boh mogla da se zamislim u nekom opuštenom reggae fazonu. Oprostite, ali šta je tu lepo ili sexy?

ü  Moje najveće otkriće u tinejdžerskom dobu – moć uticaja kratke suknje na muškarce.

ü  Volim lepe ljude, lepa mesta, stvari događanja. To u skladu sa onim „Lepota će spasiti svet“. Bitno mi je i ono spolja.

ü  Lifestyle u jednoj rečenici – born to be lady. (smislila moja omiljena tetka za mene još kad sam imala 10 godina)

ü  Žena može da prati fudbal, voli auto trke, ali ne sme da psuje, pije pivo (grrrr) iz flaše, ponaša se bahato i raskalašno. Dostojanstvena uvek i svuda, a to ne znači i „uštogljena i preozbiljna“