Bond pred novim izazovima

 

BOND PRED NOVIM IZAZOVIMA

Intervju Nenad Veličković, Dr.Arhitekture

Na prvi pogled, Nenad Veličković izgleda kao James Bond, "zalutao" u svet mode i umetnosti. Tako sam ga ja doživela, pre našeg zvaničnog upoznavanja, videvši njegovu fotografiju na Facebook feedu zajedničke nam prijateljice. Usledio je odlazak u galeriju "Progres" na izložbu gde su naše odabrane arhitekte izložili svoje favorite u smislu dizajna nameštaja, dekoracije... U centru pažnje beše raskošna fotelja u baroknom stilu, u kombinaciji versaćijevske plavo-zelene i naravno zlatne... Doprinos mog sagovornika. Od tada je prošlo više od 10 godina, a mi smo u međuvremenu obilazili izložbe, modne revije... imala sam i posebnu čast da budem među zvanicama koje su upriličile proslavu Nenadovog doktorata. I ta titula se "odbranila" na crvenom tepihu. Kod njega je sve ekstravagantno, autentično, hrabro... a što on iznosi tako prirodno i sa lakoćom.  A svaki razgovor sa njim zapravo predstavlja malo predavanje na temu umetnosti i arhitekture, ali i svojevrstan vodič kroz svet hedonizma. 

Šta je najnovije u tvom portfoliju, gde možemo da vidimo tvoj rad ?

Spomenuo bih najpre magazin ENTERIJER, koji predstavlja 20 najuspešnijih arhitekata za ovu godinu. Tu se mogu videti moji radovi: cafe bar INCOGNITO i stambeni prostor iz mog zavičaja, iz Vršca.

Kao što se na fotografijama Radeta Kovača, može videti, u stambenom prostoru u Vršcu, želeo sam da predstavim  monumentalnost prostora sa povezanim namenskim jedinicama, a najveću pažnju sam usmerio na zakrivljeni zid, obložen sitno rezanim prirodnim kamenom i gips oblogama na velikoj visini. Čar je u tome  da su vlasnici doktorske profesije, i kao i svi do sada, nisu ni oni bili za akcentovanje datih elemenata bojom, već samo detaljima koji su promenljivi po želji.

Kod kafea INCOGNITO ideje su bile široke varijabile, kako bi skrenule pažnju posetilaca, a da se  ipak ispoštuju zamisli klijenta. Sad sam na muci odakle da krenem... hajde od toaleta. Kao sto se vidi na slikama, glavni  zid je štampana kolonada Španskog trga, na koji je konzolno oslanja pult umivaonik od Onixa, poludragog kamena. Lik Mona Lize sam modifikovao tako da kod wc šolje ima masku na licu, kod pisoara 'iznenadjenje’, a u ženskom toaletu, trenutno moderne, silikonske usne. Vodim se hrabrošću Endija Vorhola. Kao što je radio sa Merlinkom, tako i ja kao i ostalim umetnicima ukrštam ideje, pa da vidimo  čija će biti zapeženija. ;)

Magazin ENTERIJER, je takođe prošle godine objavio i izdanje KLUB A – ENTERIJERI NOVOG MILENIJUMA, gde sam predstavljen sa dva projekta : Stan u Beogradu, Vračar, I Showroom SCHNEIDER ELECTRIC, Beograd.

Da li si  već otpočeo neki novi projekat?

Novi projekti se rade; meni je veoma interesantan manji stan koji pretvaram u glamour minimalizam po kvadraturi, i ako svi znaju da sam ja veliki protivnik minimalizma kao pravca, čisto da bude jasno ;). Na 3D fotografiji se vidi idejno rešenje čemu stremim izvedbom.

A drugi projekat je porodični stan ciji je glavni lajt motiv slikarstvo, jer je klijentkinja Marija Aleksić Kolundžija dipl.slikar, te se moram voditi galerijskim prikazom dnevne sobe kao glavnog dela stana, i kupatila gde će takođe biti autorkine slike i skulpture. Tu je i kolonijalno-britanski obrađen zid za mnoštvom lajsni koje daju bogatstvo zidu. Sa plafona idu  šinski led topovi koji obasjavaju slike i ceo dnevni boravak. I naravno, večiti problem u bilo kom prostoru - gde će kijentkinja sa 5 vagona garderobe i šminke. Ja se naravno pravim da sam slabog sluha, jer tu rešenja nema, osim odbacivanja. Mozda je to nekom čudno, ali ja se redovno susrećem sa tim tzv.problemom....koji se nekako sam po sebi reši kad dođemo do toga.

Kako ti izgleda pravac u kom se gradi neki novi Beograd?

Na ovo pitanje je vrlo riskantno odgovoriti, zbog poštovnja starijih kolega arhitekata. Naravno da se ne slažem sa svime sto se gradi ( kao ni oni sa mojim radovima), no, ublažiću odgovor: aman, dosta više kopiranih enterijera, žičanih lampi i lustera, jeftinih lak drvenih lajsni po plafonu, ne bi li 'dočarali' nonšalantnost autora, na obavezno crnom plafonu! Pitam se, da li je moguće da svaki kafe i restoran ima taj industrijski dizajn-beton plafon sa ventilacijom obavezno prefarbanom crnim!!!!???? Šta je tu toliko privlačno, naročito kada se nalazi u svakom lokalu... osim što je dosadno, nesklopivo sa nameštajem, podovima, toaletima.. Ostavlja me bez jasnog komentara, osim da je kopiranje 'tuđe jeftinoće' predstavljeno kao sopstveni uspeh.

 A stambena naselja i ‘neki novi Beograd’ su za svaku pohvalu, mnogo se menja, i promenilo se…. Odavno sam u Beogradu, za 30-godina je skoro svaka ulica doživela  ‘renesansu’ u bilo kom smislu, i dobrom  i lošem, ali promene i modernizam se vide. S’poštovanjem govorim o BWF, jer uklopivost i uređenje stambenih jedinica, kondominijuma, je po svetskim standardima, i dalo je Beogradu jednu novu filozofiju tumačenja savremene arhitekture koja se razvija i utemeljuje kroz tok naše istorije.

Da li bi izdvojio neki od novootvorenih restorana, hotela... čije ti se dizajnersko resenje dopada?

Zbog poštovanja autorskih prava ne bih smeo da pominjem tuđa dela bez njihove dozvole, no, ipak ću reći da ima pojedinih enterijera i arhitektonskih rešenja koji fluidno teku u svom postojanj, tačno na svom  mestu gde pripadaju. Zaista ima dovoljno lepih koji su za svaku pohvalu, čak i oni koji su kopirali svetske poznate radove, bar u detaljima, a ja  ih primetim.

Kada uporediš Beograd tj našu zemlju sa svetskim destinacijama, šta po tvom mišljenju nedostaje? Šta bismo mogli da "prepišemo"?

Sa kopiranjem ili prepisivanjem svetskih enterijera u naše, vrlo bih se dobro snašao, mada to nije rešenje, već kopija. Njima su dostupniji materijali koji još uvek nisu kod nas na tržištu, te se niko od nas ne bi trebao ponositi tzv.imitacijom, jer kad takva tehnološka obrada stigne i bude dostupna nama, možda će nas biti sramota.   A svakako da bismo mogli da uvedemo u naše radove tj-Srbiju nove tehnologije. Ono što mislim da nam nedostaje je tzv. Virtuelna arhitektura, arhitektura simbola i znakova. Kada to pominjem, mislim direktno na naše drage Kineze čija elektronska vizuelna arhitektura ovog tipa nema premca. Njihova led rasveta je davno prevaziđena od njih samih. Sada su najefektniji 3D animirani bilbordi koji sa prvog sprata na primer, skaču na prolaznika u vidu Brenda koji vas uvlači u njihov lokal ili poslovnu zgradu. Totalno su zanimljivi i kreativni i to je ono što bi rado uveo ili uvezao kod nas, jer ne postoji ni jedan u našoj prestonici.

Da li možda već imaš na umu neko omiljeno mesto koje bi rado  preselio ovde?

Rado bih preselio delove Bangkoka, prvenstveno zbog garaža koje su spakovane kao apartmani povezane centralnim vazdušnim vertikalama i klima sistemima, te tako odišu svetlošću, vazduhom i biljnom svetom. Njihove pasarele, vazdušni metro, tople veze između solitera su veoma zahtevne  za arhitekte i građevince, statičare i enterijeriste. Sve bih to preselio kod nas! Nije to jedini grad u kome sam uživao, mogu to isto reći i za Las Vegas, koji je poznat kao grad u kome je uvek dan, te i veštački dan, samo da zabava što duže traje. Obzirom da imamo sve više turista, zahvaljujući Beogradu, jedinstvenom gradu u Evropi, poznatom po noćnom životu, ovo bi bio još veći pomak. Kada ovo kažem, ne mislim da grad ne treba nikad da spava, to se rešava smenama, već kao i Las Vegas koji je veštačka tvorevina svih stilova,i mi imamo tradicionalnu arhi kulturu koju bi mi mogli da kombinujemo u, možda, malo manje vredan kič. Ali kič koji ima logiku u svom eklekticizmu, jer je neosporno da je kič uvek prisutan u svakom stilu u arhitekturi, te je svojim vekovnim postojanjem potvrdio i utvrdio svoje mesto u arhitekturi. Ne može se izbeći kao jedan veoma vredan fenomen, za one koji ga razumeju!  Tako da, kako su oni spojili Grčku mitologiju i Istok, možemo i mi folklorne motive sa savremenim elektro vizuelnim efektima. Dobili bismo jednu divnu fantazmagoriju. Svakako bi bilo zapaženo a i opravdano ako upotrebimo logiku.

Projekat butik hoteli. Koliko ti je to  interesantno? Da li već imaš neku  ideju kako bi izgledao u tvojoj izvedbi?

 Veoma zanimljivo pitanje. Te jeste sada veoma moderno i sveprisutno.  Mora se obratiti mnogo pažnje u sklopivost svih činilaca da bi zadovoljio apsolutno sve potrebe potrošača, jer po običaju ti hoteli imaju malu kvadraturu. Obavezno je ispoštovati i kriterijume koji jedan objekat svrstavaju u tu kategoriju; u smislu nameštaja, dekoracije i naravno, udobnosti soba koje moraju imati 5 zvezdica.   

 Butik hoteli su zapravo smeštajni  kapaciteti sa najmanje 10 soba, koje su uglavnom uređene u kućnom ambijentu, ne zaostaju u gostoprimstvu, imaju svoj stil i dizajn, opremljeni su po visokim standardima, imaju stručno osoblje, te pružaju maksimalnu udobnost gostima. Imam ideju naravno, a to je vezano već za jedno od prethodnih pitanja, tj.odnosi se na to šta bih uveo novo. Novo je eklektična kategorija I muzejsko-galerijski pristup. Naravno da to već postoji, slično sam video u Hotelu “ Madonna’s Delano” u Majamiju, gde u samom holu ne postoje zidovi, već zavese –pregrade, koje vrše podelu na različite vijugave osnove poput lavirinta, u čijim se prostorima nalaze eksponati najpoznatijih autora poput  Filipa Starka. Dizajniran od strane arhitekte Roberta Svartburga, Delano je izgrađen 1947. i prvobitno je korišćen za vojno stanovanje. Tadašnja četvorokrilna ‘art deco’ kula Delano bila je najviša zgrada u Majami Biču. Renoviranje iz 1994. godine dizajnirao je upravo Philippe Starck. Hotel je dobio ime po predsedniku SAD Frenklinu Delanu Ruzveltu. Kada kažem galerijski pristup, uključio bih najtalentovanije studente za enterijer i namestaj i kao autrsko delo prikazao u raznolikom postamentima I sa posebnom rasvetom, čime se dobija raznolikost autora povezanih u celinu,  poput izložbe. To je samo za hol, a ostalo neka ostane samo ideja kod mene ;).

Privlači li te da osmisliš svoju liniju predmeta za kuću, po ugledu npr.na Sarah Lavoine?

Naravno, kako da ne, ko to ne bi voleo. Sarah je samo jedna u nizu najuspešnijih dizajnera autorskih elemenata enterijera, i to je poseban vrh kako u enterijeru tako i u arhitekturi. Fillip Stark, takođe ima svoj opus arhi elemenata, i to je najveći uspeh jednog autora, jer se osim profesionalizma u svom radu, uključio i u komercijalni život.

  

Kako umetnik poput tebe provodi slobodno vreme, hedonizam po tvojoj skici?

Hedonizam po mojoj skici? Bitno je da mudar čovek dominira užitkom, a ne obrnuto. Tako je i napisano, tako se i ponašam…kad mogu ;). Aristip, prvi teoretičar hedonizma. Moja skica hedonizma nije samo poboljšavanje materijalnog okruženja, smatram da to nema veze sa tim, jer je suština i cilj da se poboljša i osećaj dobra unutar sebe, I u tom trenutku uživati. To svako može, makar to bila jutarnja pomorandža ili svečana večera u kadi za dvoje. Ima još primera, ali ći ih po običaju zadržati za sebe, bar neke delove. Uživanje kao sinonim sreće, danas za danas, svakom je pristupačan, bitno je koliko to ume da prepozna kao užitak a ne kao dobru naviku, zavisi kako je izrečeno, tako će i da bude.

Kao umetniku, a da ne budem pogrešno shvaćen, nije cilj samo hedonizam, već i stvaranje u slobodno vreme, a to je stvaranje i kreiranje posebnih elemenata za moju kuću, poput prethodno pomenutih autora. Kreativnost kao sinonim življenja, mi je veoma prisan, i sa time živim u slobodno vreme, razmišljam, maštam. I to polako ostvarujem, i tog trenutka je to moj hedonistički čin.

Vezano za tvoj lični modni stil, šta bi sa modnih pista premestio u svoj ormar?

Pa dovoljno je uporediti, tj.pogledati moje slike sa raznih ‘evenata’… svima je slikovito jasno zašto nisam standardan J muškarac. Ako me pitate šta volim, onda to i posedujem u svom ormanu:  klasična  odela u različitim bojama, kravate svih boja naročito; nema koju nisam nosio i sada nema boje koja mi nedostaje u ormanu. Tu su i leptir mašne čudnih oblika i boja kao i ešarpe. Veliki sam ljubitelj cipela i čizmi u kaubojskom stilu, po čemu sam prepoznatljiv. Jednom, kada sam otišao u kupovinu, sretnem poslovne partnere, bračni par, i ja se ljubazno zaustavim da ih pozdravim, oni prođu pored mene. Ja u šoku, i pozovem ih, a oni u glas: “izvini, nismo te prepoznali jer nosiš trenerku!”.  To mi ja bilo mnogo simpatično. I od tada se trenerka redovno nalazi u mom plakaru, ređe na meni ;). A sa modnih pista bih preneo kod sebe šarena odela, koja se retko nalaze kod nas, i Cavalli, i udruženi brend ‘Fendaće’, spoj Fendi-ja i Versace-a.

Pesma ili muzika kao background ovog našeg razgovora?

Ne bih sada da zvučim nostalgično,ali to bi svakako bio glas Simon Le Bona, pevača grupe Duran Duran, jer mi je on bio idol kad sam bio osnovac. Imitirao sam ga po oblačenju koliko sam bio u prilici, a i po frizuri, al te slike vam neću dati ;)

Mada, u ovom našem intervjuu, zamišljam muzičku pozadinu koju sam koristio za moju doktorandsku izložbu, a to i jeste meni sličan umetnički karakter, Parov Stelar. Takođe i Hauser – Waltz (Shostakovich), različiti, i  veselo-kulturni.

Fotografije: Rade Kovač, Magazin Enterijer, privatna arhiva

Bond iz inata

Njemu nije trebalo mnogo da u mom imeniku dobije sufiks “moj”. Posle jedne popijene kafe smo postali super drugari a sve je počelo tako što sam na Facebook profilu zajedničke drugarice videla tog lepog, elegantnog gospodina. Ja ne bih bila ja kad se ne bih potrudila da istražim o kome se zapravo radi. Nenad Veličković je upravo tih dana imao izložbu u “Progres”  galeriji, u saradnji sa magazinom "Enterijer "(kupila odmah nekoliko brojeva). Tamo mi je pažnju privukla tirkizna fotelja sa baroknim, zlatnim detaljima i sa oduševljenjem sam posmatrala njegov izbor aksesoara i elemenata za savremeno uređenje enterijera.

Preko FB requesta, par razmenjenih poruka i pomenute kafe, došli smo i do glamurozne proslave u čast Nenadovog doktorata na temu “Manipulacija kulturnim vrednostima u arhitekturi unutrašnjih prostora”, gde mi je bila velika čast pojaviti se i doživeti prave red carpet momente, jer kad je on u pitanju, drugačije ne može. Ja ga vidim kao John Galiana (iz Dior epohe), a njegov rad kao blještav, glamurozan, dramatičan….što se u velikoj meri dodiruje sa pojmom fenomena kiča gde je on vrhunski kreator arhitektonske manipulacije istih, a da ne pređe granicu kvaliteta i upečatljivog enterijera. Onda, kič ili… ?

Kako ti definišes kič i na koji način uspevaš da to bude estetski uobličeno poput haute couture?

Moj manir “eklektike” je upravo manipulacija estetskim i kulturnim vrednostima u unutrašnjoj arhitekturi, gde slobodno i sa hrabrošću implementiram tzv.stil sa modernim ambijentom i potrebama klijenata. Većina osuđuje taj manir, ne znajući da svaki odabrani element od zlata ili skupocenog kamena ima svoj koren u istoriji umetnosti, dok manjina-znalačka grupa ne osuđuje jer razume i shvata poreklo, odnos i postojanje u današnjem vremenu.

Ako je kič “loš ukus”, uvek je demonstrativan.  Ako je kič “đubre”, napravljen je onda previše pažljivo, sa najmanjim detaljima. Kič ne krije svoje nedostatke, niti ga je sramota od njih. Uvek je poslednju reč definicije kiča, davalo vreme. Da smo u vremenu dok je stvarao Mikelanđelo pitali ljude šta misle o Pikasovim slikama, sigurno ne bi naišli na odobravanje masa. Kič je ulepšana slika vremena u kom živimo.

Kada si otkrio, u kom momentu, kako će izgledati tvoj vizuelni i umetnički pravac, da li postoji neki odredjeni detalj?

Detalj koji me je inspirisao da izgradim svoj umetnički pravac je stil Baroka. Barok i Rokoko stil, baš zato što sam po sebi znači “sitnozrnast” u svojoj izvedbi, je oličenje glamura.

Ako bi morao da transformišes neki objekat, bilo iz savremene bilo klasične umetnosti, šta bi to bilo i kako bi izgledalo?

U tom slučaju, ne bih se odricao njihovog porekla i tradicije, već bih motiv postavio kao koren/temelj inspiracije, i to razvio kroz period do savremenog doba. Danas postoje mnoge tradicionalne izvedbe koje izazivaju šok pri posmatranju, što je dobro jer je neočekivano.

Ovoje samo jedan vid hrabrog ambicioznog autora da skrene pažnju na postojanje tradicije i njihovo prikazivanje kroz umetnički rad i postavku. Ne bi me čudilo da i Ajfelov toranj jednog dana osvane obučen u džemper, jer je to svakako bolje nego ustaljene, dosadne i prevazidjene led sijalice koje menjaju boju. 

Ukoliko se kombinovanjem nespojivog pozabavi ozbiljan umetnik  poznavajući istorijske stilove i savremene mogućnosti, tada dolazimo do neverovatnih umetničkih instalacija koje nas drže u neizvesnosti i nemogućnosti da ostanemo ravnodušni na delo, bez obzira na enormnu količinu kiča koji bukvalno vrišti i napada nas vizuelnim efektom. Lilicoptère: A Pink i Fluffy helikopter  inspirisan je Marie Antoinettom. Portugalski umetnik Joana Vasconcelos je dizajnirala  pozlaćen helikopter prekriven svetlim ružičastim nojevim perjem. Ostatak tela letelice je prekriven zlatnim listićima i ukrašen "Swarovski" kristalima. Čak iplišane  presvlake, reljefne sa zlatom, sadrže monogram Marie Antoinette. To je vizija umetnika onoga u čemu bi kraljica danas letela da je živa.

Da li si u dosadašnjem radu imao prilike da se potpuno "razmahneš" i svoj modni stil preslikaš na neki objekat? 

Imao sam prilike da stvorim svoj osobeni izražaj koji dugogodišnjim radom prelazi u stil. Meni je uvek čast kada istoričari umetnosti za mene tvrde da imam holivudski prikaz enterijeru i da spadam u glamur arhitekte, i da moj rad odmah prepoznaju. Moje odricanje da budem „ušabloniran“ u moru sličnih enterijera, me je tako i profilisalo. Ako se moja ličnost kao arhitekte ogleda u mom radu, onda sam ja potpuno uspeo u realizovanju i spajanju moje ličnosti i autorskog rada. Moj aksesoar, npr. zlatni list na reveru sakoa, pojavljuje se i u mom enterijeru, crni blještavi kamenčići na mojim cipelama se takođe provlače kroz moj enterijer. Svestan sam da je to moj modni prikaz arhitekture, ali zasto da ne? Bežim od svega što je dosadno i odmah prihvatljivo.

Kada upoznaš klijenta i dobiješ zadatak, kako stvoriš taj neki moodboard kako će prostor izgledati?

Klijenti koji mi često zadaju zadatak šta oni vole ili ne, te mi daju mogućnost da im sve to uklopim, ja shvatam to kao slobodu izražavanja, a ne kao zadatak. Ako u svoje viđenje uklopim taj neki njihov detalj koji, ili glorifikujem ili mu dam nezapažen značaj – to je uspešan enterijer – mada pravi recept za to ne postoji, već samo ako se spoje tri elementa: logika, estetika i funkcija, gde ja moram i želim da podjednako dam svim tim elementima veliki značaj. Time dolazim do svog autorskog pečata koji se ogleda u činjenici da sam spreman i na osudu posmatrača, a to me izdvaja kao umetničkog arhitektu.

Da li postoji neki detalj u vidu elementa, materijala koji koristis kao svoj potpis?

Moj potpis su raznoliki gipsani plafoni, komadi stilskog nameštaja u vidu fotelje, zlatni ramova za ogledala, poludragi kamen oniks i polirane ogledalske površine.

U kom gradu, hotelu, restoranu se osećaš kao u svom raju, koji je  baš po tvojoj meri?

Moj raj je moj izbor, moje percepcije su takođe moja moć, koje zadovoljavam radom svog idola Marcela Wandersa. Njegov hotel u Majamiju “Mondrian South Beach”,  mi pruža uživanje u mašti i hrabrosti u predimenzionisanju elemenata. Zamišljen je kao mesto koje će činiti da se ljudi osećaju kao da su u romantičnoj bajci. Poznato je da arhitektura i prostor koja nas okružuje mogu da utiču na raspoloženje, kao i dobrobit ljudi koji u njemu borave. Sve popularnija tema neuro-arhitekture i arhitekata koji pomno promišljaju uticaj prostora na psihu čoveka su me inspirisali da se 2015. god. odlučim za put u Majami, i lično se uverim u naučne definicije uticaja arhitekture i određenog prostora na posmatrača. Marcelov rad zaista ostavlja duboki utisak hrabrosti.

Šta misliš o umetnosti Jeffa Koonsa ili Richarda Orlinskog? Da li su njihova dela precenjena i kako bi se ta estetika uklopila u ambijente koje ti kreiraš?

Osvrnuo bih se na Jefa Koonsa, koji za svoje stvaralaštvo koristi znakovne motive u svojim delima i prerađuje objekte iz reklama, koji se takođe se u osnovi kreće između kiča i umetnosti. Vrlo jedinstven i hazarderski način ispoljavanja svoje skulpturalne  umetnosti, i on, kao i Marcel, dostižu vrhunac u prepoznatljivosti. Uostalom, koji arhitekta, umetnik, to ne bi želeo? Jeff zaslužuje veliku pažnju i poštovanje za originalnost, čija će se dela naći kao motiv na mnogim modnim scenama, kao i želja da ih kombinujem u mojim enterijerima, kao čist naglasak!

Šta te inspiriše na dnevnom nivou?

Mnogo toga, počev od šarene šolje za jutarnju kafu, pa do gledanja naučno-fantastičnih filmova. Često me pitaju zašto baš SF filmovi, moj odgovor je uvek isti: zato što u njima prikazuju scene koje su konstruisane za budućnost ili horror filmovi, gde ima mnogo detalja koje pamtim i pokušavam da ih modifikujem u svom stvaranju enterijera. Pažljivom percepcijom biram detalje: linije, podne lajsne, skrivenu ili naglašenu rasvetu, detalje na plafonima, motive sa odeće ili vrata….mnogo toga što me intelektualno informiše kako bih kasnije ili posle nekoliko godina imao slobodu da transformišem-ne kopiram, u svoje enterijere.

Koji izazov priželjkuješ kada je reč o tvojoj umetnosti?

Kolege znaju da me nazivaju i kraljem kiča i bižuterije, i baš zbog toga sam se zainatio da fenomen kiča pretvorim u stil. Sve mu možete osporiti, ako ste poznavalac istorije umetnosti, ali trajanje NIKAKO! Dobijam i pohvale, kao moji idoli, da su mi radovi eklektično moderni, hrabri, laskavi sa momentima opravdanog kiča, iznenađujući i nekad sa elementom šoka. Sve mi to veoma imponuje.

Tvoje James Bond fotografije i saradnja sa Radetom Kovačem.  Gde se i u čemu preplicu tvoja i Bondova ličnost? Da li si ti neki Bond u arhitekturi?

Moji radovi se često klasifikovani kao Glamour, Hollywood, Royal… Upravo to je inspirisalo Radeta Kovača, koji je spojio tadašnje izdanje filma o James Bondu “Royal casino”i moj rad. Poistovetio je izgled Bonda i moje ličnosti kao arhitekte: kvalitetno odelo, leptir mašna, dijamanti, krzno… i  time me unapredio u Bonda arhitekture enterijera. Zahvaljujući njemu, odavno me prati takav laskavi epitet, koji još niko nije nadmašio, kako on kaže. Uostalom, jedino on mi i fotografiše radove i izrađuje portrete baz imalo šminke, što je odlika pravog profesionalca. Ja ću mu uzvratiti da je i on Bond fotografije!

Jedna marketinška zapovest današnjeg sveta kaže da nije bitno kako se mi osećamo već kako nas drugi vide. Koliko uspevaš da ostaneš svoj?

Upravo zbog svoje osobenosti i karaktera, slobodno mogu reći da sam originalan ili upečatljiv. Moji radovi govore o tome, da spoj spojivog i ne/spojivog, svakidašnjeg i nesvakidašnjeg, smirenog i skandaloznog, mogu živeti zajedno u harmoniji  dugo godina, a da se pri tom ne javlja težnja za promenom. Moji klijenti nikada nisu tražili da izvršimo neku korenitu promenu je im je dosadilo ili su se zasitili. To je veliki kompliment za mene.

Ti kao brend. Kojim sredstvima se služis na tom putu kad danas manje-više svi koji se bavimo nekom vrstom umetnosti, pa i drugim delatnostima, moramo da budemo brend ličnost. Ako bi morao da se slikovito uporediš sa nekim postojećim luksuznim brendom, šta bi to bilo i zašto?

Na početku svoje karijere osobenjaka, nikada nisam želeo da budem prosek…ne znam zašto... Dosađivali su mi jedni te isti enterijeri, jedno te isto odevanje arhitekata po seminarima, sve to ubacuje u jedan šablon iz kog kasnije ne možete da se izvučete. Plašio sam se da će me to usmeriti u dosadu, te kao takav ni sam sebi neću biti zanimljiv. Obično kažem da svojim odevanjem branim boje arhitekture, koja je živopisna, neobična i inspirišuća, a kad čujem od kolega da je siva ‘arhitektonska boja’ , padam u nesvest od njihovog neznanja, tj.od njihovog straha od boje, i pitam se da li su ikada čuli za Gaudija, Luja IX ili bili kog Luja, i kako razumeju, i kako tumače Goju, Velaskeza, Klea, Mondrijana…. Razumem da svako ima svoj način izražavanja u radu, i da su nam tzv.arhitektonski rukopisi različiti, a ipak teško razumem da kao takvi  teže ka originalnosti i popularnosti ako se ne pomaknu od ustaljenih normi, formi, oblika I boja…

Ako bih morao da se uporedim sa nekim brendom, onda biram "Versace" iz više razloga. Prvi je, što je istorija "Versace" brenda pre svega porodična priča koja počinje u Reggio Calabria 50-ih,a to je u stvari jedan od brendova koji su doprineli da Milano postane modna prestonica sveta, a italijanski dizajn imperativ. Sa stilskih gledišta istorije, "Versace" je u znaku eklekticizama stvorio zbirke u kojima se elementi prostora i vremena i antiteza  mešaju u stvaranju dizajna kojeg ranije nije bilo. To je očigledno seksi i glamurozan, estetski duboko promišljen i perfektno realizovan dizajn, koji se oslanja na istorijske simbole, npr.mitološka figura Meduze, plus meander, simbol brenda.

Bazirajući svoj sad, u celom svetu prepoznatljiv dizajn na ova dva antička simbola, "Versace" ne staje sa eksploatisanjem istorijske ornamentike, nego vremenom koristi , bahato se razbacujući, i vodeće elemente baroka i gotike. Eklektični haos koji je pred nama je u potpunosti očaravajući u softificiranim materijalima i besprekornoj izvedbi svakog komada.

Ne samo oni, nego i Cavalli, me inspirišu koristeći životinjske motive, kolorit, i njihovu kombinaciju do savršenstva. Ne znam sa kojim bih se pre radije uporedio, ali sa jednim – svakako! I to većim delom zbog utiska i reakcije posmatrača, kakav god zaključak oni doneli. Svojim izgledom i ponašenjem odlikujem sebe - zlatnim listom na reveru, svetlucavim manžetnama, piton Ili krokodil cipelama, ešarpama…

Kako izgleda jedan tvoj savršeni moodborad, multimedijalni kolaž? Koji miris ima, ukus kog šampanjca i koju etiketu bi mu našio?

Multimedijalni kolaž koji odražava mene je upravo moja Ego skica. Šarena, vesela, konstruktivna, zapanjujuća i naizgled šokantna. Na njemu bi se našle slike mojih dalekih destinacija, aviona, koktela, slike sreće, slike šampanjca – "Bollinger" naravno, jer ga i Bond pije u filmovima…"Trussardi" mirisa, starog muškog sapuna. A  da našijem sebi etiketu…..Prkosart, Hazarder, Dr Kič, Art inat….pa izaberite!

Nenad Veličković, Dr savremene arhitekture

Fotografije: Rade Kovač  i privatna arhiva