Bond pred novim izazovima

 

BOND PRED NOVIM IZAZOVIMA

Intervju Nenad Veličković, Dr.Arhitekture

Na prvi pogled, Nenad Veličković izgleda kao James Bond, "zalutao" u svet mode i umetnosti. Tako sam ga ja doživela, pre našeg zvaničnog upoznavanja, videvši njegovu fotografiju na Facebook feedu zajedničke nam prijateljice. Usledio je odlazak u galeriju "Progres" na izložbu gde su naše odabrane arhitekte izložili svoje favorite u smislu dizajna nameštaja, dekoracije... U centru pažnje beše raskošna fotelja u baroknom stilu, u kombinaciji versaćijevske plavo-zelene i naravno zlatne... Doprinos mog sagovornika. Od tada je prošlo više od 10 godina, a mi smo u međuvremenu obilazili izložbe, modne revije... imala sam i posebnu čast da budem među zvanicama koje su upriličile proslavu Nenadovog doktorata. I ta titula se "odbranila" na crvenom tepihu. Kod njega je sve ekstravagantno, autentično, hrabro... a što on iznosi tako prirodno i sa lakoćom.  A svaki razgovor sa njim zapravo predstavlja malo predavanje na temu umetnosti i arhitekture, ali i svojevrstan vodič kroz svet hedonizma. 

Šta je najnovije u tvom portfoliju, gde možemo da vidimo tvoj rad ?

Spomenuo bih najpre magazin ENTERIJER, koji predstavlja 20 najuspešnijih arhitekata za ovu godinu. Tu se mogu videti moji radovi: cafe bar INCOGNITO i stambeni prostor iz mog zavičaja, iz Vršca.

Kao što se na fotografijama Radeta Kovača, može videti, u stambenom prostoru u Vršcu, želeo sam da predstavim  monumentalnost prostora sa povezanim namenskim jedinicama, a najveću pažnju sam usmerio na zakrivljeni zid, obložen sitno rezanim prirodnim kamenom i gips oblogama na velikoj visini. Čar je u tome  da su vlasnici doktorske profesije, i kao i svi do sada, nisu ni oni bili za akcentovanje datih elemenata bojom, već samo detaljima koji su promenljivi po želji.

Kod kafea INCOGNITO ideje su bile široke varijabile, kako bi skrenule pažnju posetilaca, a da se  ipak ispoštuju zamisli klijenta. Sad sam na muci odakle da krenem... hajde od toaleta. Kao sto se vidi na slikama, glavni  zid je štampana kolonada Španskog trga, na koji je konzolno oslanja pult umivaonik od Onixa, poludragog kamena. Lik Mona Lize sam modifikovao tako da kod wc šolje ima masku na licu, kod pisoara 'iznenadjenje’, a u ženskom toaletu, trenutno moderne, silikonske usne. Vodim se hrabrošću Endija Vorhola. Kao što je radio sa Merlinkom, tako i ja kao i ostalim umetnicima ukrštam ideje, pa da vidimo  čija će biti zapeženija. ;)

Magazin ENTERIJER, je takođe prošle godine objavio i izdanje KLUB A – ENTERIJERI NOVOG MILENIJUMA, gde sam predstavljen sa dva projekta : Stan u Beogradu, Vračar, I Showroom SCHNEIDER ELECTRIC, Beograd.

Da li si  već otpočeo neki novi projekat?

Novi projekti se rade; meni je veoma interesantan manji stan koji pretvaram u glamour minimalizam po kvadraturi, i ako svi znaju da sam ja veliki protivnik minimalizma kao pravca, čisto da bude jasno ;). Na 3D fotografiji se vidi idejno rešenje čemu stremim izvedbom.

A drugi projekat je porodični stan ciji je glavni lajt motiv slikarstvo, jer je klijentkinja Marija Aleksić Kolundžija dipl.slikar, te se moram voditi galerijskim prikazom dnevne sobe kao glavnog dela stana, i kupatila gde će takođe biti autorkine slike i skulpture. Tu je i kolonijalno-britanski obrađen zid za mnoštvom lajsni koje daju bogatstvo zidu. Sa plafona idu  šinski led topovi koji obasjavaju slike i ceo dnevni boravak. I naravno, večiti problem u bilo kom prostoru - gde će kijentkinja sa 5 vagona garderobe i šminke. Ja se naravno pravim da sam slabog sluha, jer tu rešenja nema, osim odbacivanja. Mozda je to nekom čudno, ali ja se redovno susrećem sa tim tzv.problemom....koji se nekako sam po sebi reši kad dođemo do toga.

Kako ti izgleda pravac u kom se gradi neki novi Beograd?

Na ovo pitanje je vrlo riskantno odgovoriti, zbog poštovnja starijih kolega arhitekata. Naravno da se ne slažem sa svime sto se gradi ( kao ni oni sa mojim radovima), no, ublažiću odgovor: aman, dosta više kopiranih enterijera, žičanih lampi i lustera, jeftinih lak drvenih lajsni po plafonu, ne bi li 'dočarali' nonšalantnost autora, na obavezno crnom plafonu! Pitam se, da li je moguće da svaki kafe i restoran ima taj industrijski dizajn-beton plafon sa ventilacijom obavezno prefarbanom crnim!!!!???? Šta je tu toliko privlačno, naročito kada se nalazi u svakom lokalu... osim što je dosadno, nesklopivo sa nameštajem, podovima, toaletima.. Ostavlja me bez jasnog komentara, osim da je kopiranje 'tuđe jeftinoće' predstavljeno kao sopstveni uspeh.

 A stambena naselja i ‘neki novi Beograd’ su za svaku pohvalu, mnogo se menja, i promenilo se…. Odavno sam u Beogradu, za 30-godina je skoro svaka ulica doživela  ‘renesansu’ u bilo kom smislu, i dobrom  i lošem, ali promene i modernizam se vide. S’poštovanjem govorim o BWF, jer uklopivost i uređenje stambenih jedinica, kondominijuma, je po svetskim standardima, i dalo je Beogradu jednu novu filozofiju tumačenja savremene arhitekture koja se razvija i utemeljuje kroz tok naše istorije.

Da li bi izdvojio neki od novootvorenih restorana, hotela... čije ti se dizajnersko resenje dopada?

Zbog poštovanja autorskih prava ne bih smeo da pominjem tuđa dela bez njihove dozvole, no, ipak ću reći da ima pojedinih enterijera i arhitektonskih rešenja koji fluidno teku u svom postojanj, tačno na svom  mestu gde pripadaju. Zaista ima dovoljno lepih koji su za svaku pohvalu, čak i oni koji su kopirali svetske poznate radove, bar u detaljima, a ja  ih primetim.

Kada uporediš Beograd tj našu zemlju sa svetskim destinacijama, šta po tvom mišljenju nedostaje? Šta bismo mogli da "prepišemo"?

Sa kopiranjem ili prepisivanjem svetskih enterijera u naše, vrlo bih se dobro snašao, mada to nije rešenje, već kopija. Njima su dostupniji materijali koji još uvek nisu kod nas na tržištu, te se niko od nas ne bi trebao ponositi tzv.imitacijom, jer kad takva tehnološka obrada stigne i bude dostupna nama, možda će nas biti sramota.   A svakako da bismo mogli da uvedemo u naše radove tj-Srbiju nove tehnologije. Ono što mislim da nam nedostaje je tzv. Virtuelna arhitektura, arhitektura simbola i znakova. Kada to pominjem, mislim direktno na naše drage Kineze čija elektronska vizuelna arhitektura ovog tipa nema premca. Njihova led rasveta je davno prevaziđena od njih samih. Sada su najefektniji 3D animirani bilbordi koji sa prvog sprata na primer, skaču na prolaznika u vidu Brenda koji vas uvlači u njihov lokal ili poslovnu zgradu. Totalno su zanimljivi i kreativni i to je ono što bi rado uveo ili uvezao kod nas, jer ne postoji ni jedan u našoj prestonici.

Da li možda već imaš na umu neko omiljeno mesto koje bi rado  preselio ovde?

Rado bih preselio delove Bangkoka, prvenstveno zbog garaža koje su spakovane kao apartmani povezane centralnim vazdušnim vertikalama i klima sistemima, te tako odišu svetlošću, vazduhom i biljnom svetom. Njihove pasarele, vazdušni metro, tople veze između solitera su veoma zahtevne  za arhitekte i građevince, statičare i enterijeriste. Sve bih to preselio kod nas! Nije to jedini grad u kome sam uživao, mogu to isto reći i za Las Vegas, koji je poznat kao grad u kome je uvek dan, te i veštački dan, samo da zabava što duže traje. Obzirom da imamo sve više turista, zahvaljujući Beogradu, jedinstvenom gradu u Evropi, poznatom po noćnom životu, ovo bi bio još veći pomak. Kada ovo kažem, ne mislim da grad ne treba nikad da spava, to se rešava smenama, već kao i Las Vegas koji je veštačka tvorevina svih stilova,i mi imamo tradicionalnu arhi kulturu koju bi mi mogli da kombinujemo u, možda, malo manje vredan kič. Ali kič koji ima logiku u svom eklekticizmu, jer je neosporno da je kič uvek prisutan u svakom stilu u arhitekturi, te je svojim vekovnim postojanjem potvrdio i utvrdio svoje mesto u arhitekturi. Ne može se izbeći kao jedan veoma vredan fenomen, za one koji ga razumeju!  Tako da, kako su oni spojili Grčku mitologiju i Istok, možemo i mi folklorne motive sa savremenim elektro vizuelnim efektima. Dobili bismo jednu divnu fantazmagoriju. Svakako bi bilo zapaženo a i opravdano ako upotrebimo logiku.

Projekat butik hoteli. Koliko ti je to  interesantno? Da li već imaš neku  ideju kako bi izgledao u tvojoj izvedbi?

 Veoma zanimljivo pitanje. Te jeste sada veoma moderno i sveprisutno.  Mora se obratiti mnogo pažnje u sklopivost svih činilaca da bi zadovoljio apsolutno sve potrebe potrošača, jer po običaju ti hoteli imaju malu kvadraturu. Obavezno je ispoštovati i kriterijume koji jedan objekat svrstavaju u tu kategoriju; u smislu nameštaja, dekoracije i naravno, udobnosti soba koje moraju imati 5 zvezdica.   

 Butik hoteli su zapravo smeštajni  kapaciteti sa najmanje 10 soba, koje su uglavnom uređene u kućnom ambijentu, ne zaostaju u gostoprimstvu, imaju svoj stil i dizajn, opremljeni su po visokim standardima, imaju stručno osoblje, te pružaju maksimalnu udobnost gostima. Imam ideju naravno, a to je vezano već za jedno od prethodnih pitanja, tj.odnosi se na to šta bih uveo novo. Novo je eklektična kategorija I muzejsko-galerijski pristup. Naravno da to već postoji, slično sam video u Hotelu “ Madonna’s Delano” u Majamiju, gde u samom holu ne postoje zidovi, već zavese –pregrade, koje vrše podelu na različite vijugave osnove poput lavirinta, u čijim se prostorima nalaze eksponati najpoznatijih autora poput  Filipa Starka. Dizajniran od strane arhitekte Roberta Svartburga, Delano je izgrađen 1947. i prvobitno je korišćen za vojno stanovanje. Tadašnja četvorokrilna ‘art deco’ kula Delano bila je najviša zgrada u Majami Biču. Renoviranje iz 1994. godine dizajnirao je upravo Philippe Starck. Hotel je dobio ime po predsedniku SAD Frenklinu Delanu Ruzveltu. Kada kažem galerijski pristup, uključio bih najtalentovanije studente za enterijer i namestaj i kao autrsko delo prikazao u raznolikom postamentima I sa posebnom rasvetom, čime se dobija raznolikost autora povezanih u celinu,  poput izložbe. To je samo za hol, a ostalo neka ostane samo ideja kod mene ;).

Privlači li te da osmisliš svoju liniju predmeta za kuću, po ugledu npr.na Sarah Lavoine?

Naravno, kako da ne, ko to ne bi voleo. Sarah je samo jedna u nizu najuspešnijih dizajnera autorskih elemenata enterijera, i to je poseban vrh kako u enterijeru tako i u arhitekturi. Fillip Stark, takođe ima svoj opus arhi elemenata, i to je najveći uspeh jednog autora, jer se osim profesionalizma u svom radu, uključio i u komercijalni život.

  

Kako umetnik poput tebe provodi slobodno vreme, hedonizam po tvojoj skici?

Hedonizam po mojoj skici? Bitno je da mudar čovek dominira užitkom, a ne obrnuto. Tako je i napisano, tako se i ponašam…kad mogu ;). Aristip, prvi teoretičar hedonizma. Moja skica hedonizma nije samo poboljšavanje materijalnog okruženja, smatram da to nema veze sa tim, jer je suština i cilj da se poboljša i osećaj dobra unutar sebe, I u tom trenutku uživati. To svako može, makar to bila jutarnja pomorandža ili svečana večera u kadi za dvoje. Ima još primera, ali ći ih po običaju zadržati za sebe, bar neke delove. Uživanje kao sinonim sreće, danas za danas, svakom je pristupačan, bitno je koliko to ume da prepozna kao užitak a ne kao dobru naviku, zavisi kako je izrečeno, tako će i da bude.

Kao umetniku, a da ne budem pogrešno shvaćen, nije cilj samo hedonizam, već i stvaranje u slobodno vreme, a to je stvaranje i kreiranje posebnih elemenata za moju kuću, poput prethodno pomenutih autora. Kreativnost kao sinonim življenja, mi je veoma prisan, i sa time živim u slobodno vreme, razmišljam, maštam. I to polako ostvarujem, i tog trenutka je to moj hedonistički čin.

Vezano za tvoj lični modni stil, šta bi sa modnih pista premestio u svoj ormar?

Pa dovoljno je uporediti, tj.pogledati moje slike sa raznih ‘evenata’… svima je slikovito jasno zašto nisam standardan J muškarac. Ako me pitate šta volim, onda to i posedujem u svom ormanu:  klasična  odela u različitim bojama, kravate svih boja naročito; nema koju nisam nosio i sada nema boje koja mi nedostaje u ormanu. Tu su i leptir mašne čudnih oblika i boja kao i ešarpe. Veliki sam ljubitelj cipela i čizmi u kaubojskom stilu, po čemu sam prepoznatljiv. Jednom, kada sam otišao u kupovinu, sretnem poslovne partnere, bračni par, i ja se ljubazno zaustavim da ih pozdravim, oni prođu pored mene. Ja u šoku, i pozovem ih, a oni u glas: “izvini, nismo te prepoznali jer nosiš trenerku!”.  To mi ja bilo mnogo simpatično. I od tada se trenerka redovno nalazi u mom plakaru, ređe na meni ;). A sa modnih pista bih preneo kod sebe šarena odela, koja se retko nalaze kod nas, i Cavalli, i udruženi brend ‘Fendaće’, spoj Fendi-ja i Versace-a.

Pesma ili muzika kao background ovog našeg razgovora?

Ne bih sada da zvučim nostalgično,ali to bi svakako bio glas Simon Le Bona, pevača grupe Duran Duran, jer mi je on bio idol kad sam bio osnovac. Imitirao sam ga po oblačenju koliko sam bio u prilici, a i po frizuri, al te slike vam neću dati ;)

Mada, u ovom našem intervjuu, zamišljam muzičku pozadinu koju sam koristio za moju doktorandsku izložbu, a to i jeste meni sličan umetnički karakter, Parov Stelar. Takođe i Hauser – Waltz (Shostakovich), različiti, i  veselo-kulturni.

Fotografije: Rade Kovač, Magazin Enterijer, privatna arhiva

Beleske o jednoj knjizi

 

 

 

Kako se postaje legenda

U dahu sam pročitala „Ljubicu  - legendu o fatalnoj Srpkinji“ moje Duške Jovanić. Usput sam  fino evocirala uspomene na premijeru dokumentarca iste autorke i sećam se da sam i tada bila fascinirana ličnošću Ljubice Otašević -  košarkašice, zavodnice, glumice i pripadnice  svetskog džet seta.

Kako sam bila počastvovana što me Duška lično pozvala na taj must go događaj! Ona je, ne samo moja cherie Parisienne drugarica po šiškama, već lafica kojoj se divim, iz više pravaca J. Kada je o mojoj pisanoj reči  - reč, onda bih ja volela da jednog dana budem neka nova Duška. Zato su i redovi koji slede neka vrsta kolokvijuma. I niko  ne nosi belu košulja-haljinu sa kaubojskim  čizmama kao ona!

Knjigu sam pročitala jutros i elegantno je stavila na policu gde stoje odabrane knjige, fotografija na kojoj sam baš bila srećna i jedna (prazna) kutijica iz „Laduree-a“ da me podseća na slatki život u Parizu. O Ljubici i njenoj životnoj priči se mora valjano porazmisliti... trebala mi ja neka vrsta mentalne distance, da nađem prave reči. Volim da ono što pročitam prenesem na sopstveni život, na sebe ... Jesam li se  pronašla, jesmo li se „razumele“ kako napisa Duška?  Jesam li naučila nešto?

Ako bih morala da vizuelno dočaram efekat koji je knjiga ostavila na mene, onda bi to bio veliki moodboard sa jednom slikom – hiljade šampanjskih mehurića i jedan metalni štapić, da im „pokvari“ igru. Onako, gotovo apstraktno, close up. Sudar tih bestežinskih, vazdušastih, svetlucavih, razigranih mehurića i hladnog, glatkog, čvrstog metala.

Duška  je knjigu majstorski režirala, poput onih italijanskih velikana sedme umetnosti koje je sretala. (Pročitajte knjigu J ). Iz poglavlja u poglavlje vas vodi intrigantno, mistično, mangupski namigujući... da ne znate šta vas čeka na narednim stranicama.

Na jednoj strani je taj mondenski  život, jahte i dijamanti, a na drugoj posledice rata  i ličnosti koje su krojile sudbine naroda. Kroz baršunaste zavese vila razmaženih plemića preko bulevara slavnih do ozbiljnih lekcija iz istorije... a u pozadini  glas Đuze Stoiljkovića... Devojko mala...

Znam da ću se vrlo brzo vratiti „Ljubici“ jer  volim osećaj da dobro baratam činjenicama a ovde se štošta može naučiti. Morate poznavati ljude i događaje koji su zaslužni za vaš narod. Istorija se uči čitavog života kao što je i sama učiteljica života. Poput flešbekova, u priči bljesnu fragmenti iz Duškine bogate  novinarske karijere i susreta sa ozbiljnim facama.  Ima tu  i vrsnih Bondovskih momenata, na koje se ložim čitavog života, samo još nisam sigurna da li bih da budem ženski Bond ili Bond girl koja mu izlazi na crtu. Svetski džet set je opisan slikarskom tehnikom, pa se u deliću sekunde, na pola rečenice, ispred vas može naći ogromno plavetnilo bazena vile u Marbelji, ali i asfalt Deligradske.

Da li je lepota prokletstvo ili blagoslov? Možemo li pobeći od svoje suštine, koliko god da je šminkamo? Da li je livada kraj Gornjeg Milanovca  bolja baza za happy end od holivudskih brda? Slika koju svesno –nesvesno, slučajno - namerno  stvaramo o sebi, da li nas ograničava?  Pravimo li sami sebi zasedu i ko će nas spasiti ako upadnemo u nju? I ta ljubav, postoji li stvarno ta jedna koja oblikuje sve one posle nje?

Kako sa emocijama baratam po receptu Nataše Bekvalac –„Ja ni glavu ne podignem ako dobro ne poginem“ (koštalo me J), sasvim sigurno bih i ja odlepila za Kalemberom. Sećam ga se iz Duškinog dokumentarca. I u poodmaklim godinama, zadržao je to nešto opasno šmekersko na beogradski način.  

Beše mi žao što je slomio srce Ljubici. Njena pisma njemu, hm, pa recimo da sam imala slična, mahom neposlata...

Dok ovo pišem, na You Tube se vrti zaljubljiva pesmica „Tombe“ francuskog pop stara Matt Pokore (najromantičniji video ikada – Regardez!) pa mi povremeno kroz misli prošeta lik jednog prešarmantog bića koji me „naučio“ da koristim sve one lovely emoticone sa srcima, poljupcima... a ne mogu da se otmem utisku da mi je „Ljubica“ unela blagi nemir i onu nervozu koja vas tera da ustanete i uradite nešto za sebe, da nešto promenite. Računa se i slanje srca.

Kako bi se bilo ko od nas snašao u njenim cipelama? Da li bismo se menjali sa njom? Naslov poslednjeg poglavlja „Da li je bila srećna“  - ta rečenica meni zvuči strašno; kao neka vrsta presude. A ko da nam da odgovor kad Ljubica nije među nama? Možemo to pitanje da postavimo sami sebi. To bi bilo fer.

Fotografije / privatna arhiva Natasa Milojevic, moi :-)