Rezime.

Imam ja popriličan broj započetih, tek skiciranih tekstova kojekuda... po raznoraznim agendama, sveskama, telefonima... Al’ nekako nije bio momenat. Zapravo, možda i jest’, ali kad naviknete okolinu da ste uvek „wow“ i kad u vas veruju  neki ozbiljni ljudi, nekako postane društvena odgovornost da budete eto tako baš „wow“. Zato ne pišem  kad sam tužna. Iako tada generalno bolje pišem; da me  samo čuje  Ivo Andrić...

Nedelja je dan koji sebično čuvam, da bude kako meni paše. Kao što je Mikelanđelo klesao Davida i odbacivao „sve što nije David“ tako i ja odbacujem, guram, teram, skrećem pogled od svega što može da naruši tu moju finu liniju nedelje. Ne dam, eto, moje, bre! U nedostatku krupnih stvari, više se vrednuju one sitnice. Baš isto ka što mala sreća ume da ublaži veliku tugu.

Kako jednom izjavi moj veliki brat-prijatelj Miško: „Evo, najveća mi je briga kako sad ovu kafu da popijem na miru“, u tom stilu sam i započela svoju nedelju.  

#ChezBoki  me čekaju moj Markić i drugari. Od mene, samo trepavice. Otišla u starkama, džinsu i beloj majici. Jedini aksesoar, muški sat; razgovori muški – teme kafanske, malo o ženama i akumulatorima. Priče iz radionice se nastavljaju kod Markića „tetkino veliko dete“ u njegovoj garaži. Ja tamo, kao dete u luna parku. Oduševljavam se onim kanalom, ključevima, zavirujem i ja pod haubu, pažljivo slušam gde je šta... Milina. Usput još jednom sebi potvrđujem koliko volim tog mog bratanca, koliko mi je čovek melem na ranu, koliko njegovo „ne brini, tetka“ mene stvarno ubedi da ne brinem. To su oni ljudi s kojima možete da budete sve, i da ćutite i da se šalite... A nikad mu neću zaboraviti kad smo pre nekih 15ak godina išli da „špijuniramo“ njegovog tadašnjeg  teču – u 2h posle ponoći, trkačkim „Yugom“,na ler, zasvaki slučaj.  Moje dete, moje!

U međuvremenu se setim da mi je telefonu još uvek fotografija kojoj više nikako nije mesto tu, ni memoriju da zauzima. Pametan telefon pametno pita:“Premestiti u otpad?“. „Da“. Kakva simbolika. Dobra je ta direktnost. Iako me lepo posavetovao jedan prijatelj, ima tome dana... „Stavi to u fioku  i baci ključ“, ali ovo sa „premeštanjem“ zvuči bolje. Oprosti čovek svakve gluposti, al’ način na koji se neko pozdravlja, nikako. Otpade još jedan komad kamena sa Davida...

U „Blicu“ pri vrhu jedne strane, stoji sličica onog dečaka i devojčice. „Ljubav je... kad je njegov dolazak kao zrak sunca“. Ima tih ljudi koji baš tako sijaju, kakva god da je vrsta ljubavi u pitanju. Ljubav je ljubav. A lav bez sunca ne može. Bljesne  tako meni danas jedan drag čovek, moje čudesno biće; prijateljski ga potapšem po ramenu i setim se koliko sam ponosna bila kad mi je nedavno onako muški pružio ruku i čestitao na donešenim odlukama, koje i on sam podržava. „Svaka ti čast, Nato“. Ej, ja, dočekala da mi taj čovek, glavni frajer u školi, ugledni poslovni čovek, ozbiljna faca, po kome se mere mnoge stvari u mom životu, čije mi je mišljenje  zakon nepisani, tako kaže. Orden ne treba. Shine, baby, shine.

Da rezimiramo - dovoljno za miran ulazak u krivinu i put se već fino otvara. Znam da mi trebaju nova krila. Biće rešeno. Moodboard već imam. Poput @leiasfez ispijam kaficu u nekom pariskom kafeu, @secretparisien mi otkriva secrets de Paris a moja Iva  Macit zove da posetimo njene omiljene lokacije na Avenue Montaigne, dok na kraju dana komentarišem najnovije radove sa omiljenom mi Dinom Broadhurst. 

Resetovanje u toku, kako mi reče Žana Poliakov, saosećajnim tonom podržavanja i razumevanja.

Foto: Instagram @leiasfez