Trilogija jednog dana. Beleške.

Pismo

Čekajući jutros, u čini se beskrajnom redu u pošti, i usput se nervirajući kako jedan mlad čovek od 25 godina i nešto, ne ume da se snađe sa slanjem Post Express pošiljke (ne razumem i tačka), primetim veliki plakat sa natpisom „Deco, pišite Deda Mrazu“. Sve je tu, i jelka i taj deka i kitnjasta slova... Uf, kakvo bih ja pismo sročila (što kaže moj drug Nenad – Ti to baš umeš lepo da napišeš), pa oslikala... Trgnem se onda i kažem sebi: „Daj bre Nato, ne bi bilo fer prema toj deci J“. Dobro, neću pisati pismo, ali želje i sva ta novogodišnja euforija... može! Jeste, svi mi znamo da ta jedna noć neće promeniti Bog zna šta i da je ipak samo jednom u godini dana, ali svako ima prava na parče čarolije. Ionako sam mišljenja da sreća baš i nije dugoročno stanje (valja mu težiti svakako) već više liči na skupinu treperavih zvezda (neke veće, neke manje)  što tako bljesnu s vremena na vreme, pa što više sakupiš, to bolje po tebe. Liči možda na hvatanje leptira; treba umeti – očima, rukama, srcem... kako god. Tako je i svaka Nova  Godina zapravo  novi pokušaj da budemo bolji i sebi i drugima, da popravimo i ulepšamo sve što je moguće. 

Ja sam svoju želju precizno osmislila - jedna, ali vredna; skromna možda, ali za mene velika. Želim da mi ta Nova Godina počne isto onako kao što  je započeo 26.09.2013. 

Hrabrost je u istini

Ja sam to što jesam. Liči na stihove iz jednog folk hita. J Ali tako je. Svaka vrsta laži, neistine, pretvaranja me užasno opterećuje. Čak je nekako zamorno i dosadno. Jednom sam u životu nešto krupno slagala i tata me i godinama posle toga redovno podseća J. Tada je to značilo narušeno poverenje i sumnju u buduće postupke, ali smo postigli dogovor, kog se pridržavam, da će to biti prvi i poslednji put. Imajući u vidu da je tata „generalskog“ kova, nije se valjalo šaliti s tim obećanjem. Tako sam i shvatila koliko bilo kakva laž može da košta. Uglavnom ne odmah, već kasnije, što je mnogo gore, jer tek onda nema nazad. Već zastarelo.

Dakle, istina na sunce (i srce na teren J ). Prvo i najvažnije – biti iskren prema sebi. Kad onda lepo sagledaš sebe i prihvatiš da si i divan, i nikakav i jak i slab i glup i prepametan i blesav i tužan i presrećan... biće totalnih kontrasta i savršenog sklada, onda možeš dalje. Priznanje oslobađa i daje hrabrost. I to osećanje je toliko jako da čini da i sami sebe ubedite da ste oko srca stavili neprobojni pancir, sve i da je na njemu samo komad svilene tkanine. Nemate čega da se bojite a to je zapravo to.

Najvažnije je da ste sa sobom načisto i da se držite svog puta (always my way).

Zaljubljivi post

1. „Bezobrazno“ lep pogled
2. Najlepši glas na svetu
3. Osmeh od milijardu dolara
4. „Slučajno“ poslat smajli sa dva srca umesto očiju – rezervisan samo za njega
5. Zvuk koraka na putu do teretane
6. Foto – dokumentacija  kombinacija različitih ready for night out stajlinga
7. Savršeno prepeglana kragna bele košulje
8. Uzrečice koje bi bile smešne da ih neko drugi izgovori
9. Stav like a boss – koji u svakoj drugoj opciji iritira
10. Glupe sitnice koje nedostaju kad neko nedostaje

Foto: Tumblr

Čekajući dječake iz ulice Marksa i Engelsa

Rečenica koju je, na predstavljanju svog novog filma „Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“, izgovorio reditelj Nikola  Vukčević, kao svojevrstan lajtmotiv filma – „Svakom je svoja muka  najteža“ , jeste upravo jedna od onih koju najčešće navodim kao postulat suočavanja sa životom i realnošću. Uvek ima gore, ali može i bolje i jedino mi sami znamo kako je biti u našoj koži.

Dugo očekivano ostvarenje imaće svoju premijeru naredne godine, a javnosti je predstavljeno na pres konferenciji održanoj 13.novembra u hotelu Zira. Sticajem okolnosti (ruska veza J ) od početka snimanja filma sam bila upoznata sa čitavom pričom, i dodavši brojne „sekvence“ koje su me osvojile na prvi pogled, više sam neko zaintrigirana da saznam kakvo je to Vukčevićevo viđenje „svoje muke“.

Sam reditelj mi izgleda kao „buntovnik s razlogom“, kao čovek koji rado ide težim putem i koga ne privlači već viđeno. On ide dalje, otkriva više, prikazuje realnost oštrijim linijama.

Sudeći po nekim vizuelnim detaljima, ovo nije film za „slabiće“ i svako je negde heroj. Sam logo filma, spoj Podgorica-Zagreb-London, gde je sniman, više nego sjajna glumačka ekipa, slobodno mogu da kažem da garantuju ostvarenje koje će trajati, a verujem da će i mnoge scene postati legendarne. Jako me zanima da vidim kako se u jednoj drugačijoj ulozi snašao Momčilo Otašević, zatim Goran Bogdan, kao jedna surovija verzija James Deana, Ana Sofrenović u jednom posebnom izdanju, Nebojša Glogovac, koji je meni lino postao zanimljiviji kao glumac u ovim“zrelijim“ godinama i naravno uvek fenomenalni Petar Božović, čije je samo prisustvo u kadru nosi dozu veličanstvenosti.

Na  osnovu viđenog trailera i reči samog reditelja, jasno je da se o svakom detalju vodi računa; Vukčević ne pristaje ni na šta od onoga što sam nije birao, što se u datom  momentu nije pokazalo kao najbolje rešenje. Studiozno i precizno.

Ovom prilikom, medijima je predstavljena i scena iz filma, u kojoj se glavni junak koga tumači Goran Bogdan, poistovećuje sa ruskim carem Ivanom Groznim, u isto vreme nazdravljajući  votkom „Ivan The Terrible“. Činjenica da je brend poznate ruske votke jedan od sponzora filma, provučena je krajnje suptilno i umetnički; sa sve tom crveno-zlatnom etiketom boce koja kao da prkosi ostalim „maglovitim“ bojama scene i negde simbolizuje prkos, strast, beskompromisnost i „surov“ karakter. Čak i prugasta mornarska majica koju nosi Goran, asocira na neke heroje ulice sa viteškim manirima  i neka prošla vremena. Ne čudi što je baš u takvom okruženju, uz piće inspirisano surovošću Ivana Groznog, glavni junak rešio da ispriča svoju životnu priču.  Pogledati na :  https://www.youtube.com/watch?v=R4NI0v4AWV0

Po rečima reditelja, ova priča, takođe, bavi se pitanjima vrednosti i  zadovoljenjem nagona i potreba - kroz koje će protagonisti ovog segmenta priče – sazreti više nego što su imali u planu. Njihovo noćno lutanje kroz svet margine, otkriće im mnogo više od onog što su želeli da saznaju, kao – i mnogo više o njima samima. Ovim, zapravo – svi skupa postaju svesni - problemi ne zastarevaju, ne rešavaju se bežanjem i prečicama – život je nešto što se postepeno uči i služi da se njime udahne punim plućima, nikako Instant (kako je originalni naziv drame po kojoj je napisan  scenario).

Reditelj i koscenarista  Nikola Vukčević

Foto: Ivan the terible vodka, Marko Sladovljev

Više o filmu  na   www.djecaci.com

Belgrade Wine & Dine

Već   sa prvim najavama, ja sam sebi ubeležila 17. novembar kao dan za uživanje, tj.vinski dan, ali to mu dođe na isto. To što sam propustila prvi dan Belgrade Wine & Dine, nadoknadih time što sam rano zorom upriličila svoj povratak u Beograd, da bih već u 12 bila ispred Mikser House-a.

Dan je počeo radionicom posvećenoj kafi (za koju saznadoh i da je novo vino!). Sam tekst na pozivnici obećava – zaljubite se u prvu jutarnju kafu, savršeni početak dana posle neumerene vinske noći, make it funky... Uz to, tu su i sjajni momci iz omiljene mi Pržionice.

Ovo vrlo zanimljivo predavanje na temu pripreme kafe, različitih vrsta kafa, uzgajanje iste, kulturi serviranja kafe (toliko je sitnica o kojima“običan“ čovek ni ne razmišlja iako svaki dan pije tu kafu) održao je Nik iz zagrebačkog Elis kafea; jako ljubazan, fin čovek, lepo obučen sa onim prepoznatljivim, a meni dragim akcentom. Ja priznajem da su meni i ti detalji izuzetno bitni. Priča više nego zanimljiva, pogotovo ako joj pristupite sa interesovanjem. Pri tom, nije bilo ne p od pametovanaj kako  je tamo nešto najbolje, da treba samo tako i nikako drugačije... Sve je imalo jedan prijateljski, nepretenciozan ton. Ja po svom dobrom starom običaju, upjam informacije kao sunđer. J Dovoljno je reći da ću se vrlo rado pozabaviti ovom tematikom, jer je sama po sebi vrlo inspirativna i predstavlja nešto relativno novo za mene.

Vrlo lepa uvertira za nastavak dana. Prvo, moram da istaknem da sam se najviše radovala ljudima koje ću sresti u Mikseru. I svaki put se oduševim kad shvatim koliko ih sve zapravo volim, pa počnem da ih volim još više. Pa onda i zvanično upoznam neke ljude koji su mi do tad bili poznati samo „sa slika i iz priče“, mada nas je vino već davno povezano, tako da smo zapravo već drugari sa finim stažom. Ona cool, opuštena atmosfera sveprisutna, draga lica, brdo osmeha, svetlucanje vina  u čašama... Moj jučerašnji tour de vin je počeo Cilićevim Fume blancom iz 2012. Premijera! I baš mi i ima ukus ekskluzive i neke sofisticirane raskoši, na prvi gutljaj, bravo za Mišu i Co.

Nastavak je sledio u vidu Chardonaya vinarije Belo Brdo. Sasvim korektno, ali mi još ostao ukus i miris onog fumea... Kod Zvonka Bogdana, na preporuku mog dragog Ivana Aleksića iz tamošnje vinarije (od juče ga zovem Ivan The Handsome, to je ipak ta šumadijska vezaJ ) probala sam i njihov Pinot Blanc. Opšti utisak – elegantno vino, otmeno. Ovaj niz je doveo do toga da mi momci za štandom vinarijeTonković kažu „A vi ste danas na belom?“ J Krajnje simpatično, pogotovo što je meni istog trenutka kroz glavu prošla jedna arija laganih nota koju pevušim ovih dana.

Tu sam probala njihovu čuvenu Kadarku, takozvano limited edition – „ozbiljno“ vino, ne dozvoljava da istog trenutka sagledate sve njegove kvaliteta. Tema za razmišljanje.

Po sistemu „Nije kome je rečeno, nego...“ moja Miss Jovana de Vino Budimir i ja završismo na gastro radionici Confusion by Tom Gretić  & Vlada Zaplet. Eto diiivne prilke da se konačno uživa u remek delima čuvenog Toma. Miks neobičnh, sjajnih ukusa, prava umetnička dela na tanjiru; novo, različito, classy, moderno. A na listi vina sve moji favoriti: O Trapanovom Cheu neću da trošim reči, jer je meni dovoljno pomenuti Chea i ja sam već na „7om nebu“. Malvazija iste vinarije, Uroboros već ima titulu mog omiljenog vina ikada i to je ljubav na prvi pogled, koja traje. Baš su me fino pogodili sa izborom vina, da ne kažem emotivno, pa je tu bila i Margus Margi vinarije Budimir i njihova crvena Triada, koja ima više nego posebno mesto na mom vinskom putu, s obzirom da je baš sa njom ozvaničen moj ulazak u svet vina i početak nekih divnih prijateljstava. Triada se voli.

Meni koja jedva uspem da izdržim na jednom mestu i 2 sata, ovog puta  skoro 6 sati je proletelo. Ali baš. Stigla sam i da ispoziram za vinariju Zvonko Bogdan, budem proglašena za najlepšu hostesu Trapanovg štanda i dobijem titulu počasnog pridruženog člana vinarije Budimir. JJJ

Potpuno je opravdano što sam, kao sumiranje čitavog dana,prijatelju poslala poruku koja se završila rečju „Lepršam“. Ko me iole poznaje, zna šta to znači. Valjalo je dalje raspipati te euforične impresije...

Foto: Me, myself & I  i Dusan J.Wines of Balkans

If you want to be happy, then BE.

Jednostavno je nemoguće ne upasti u prolećni mod, iako kalendar govori drugačije. Nije samo do Sunca. Ima nešto i do srca. Mene su dodatno „izazvale“ ljubičice u bašti i reč koju je skovala draga Staša sa bloga Stasha fashion – Lovember. Prekrstila je aktuelni mesec po svom. Ja oduševljena – apsolutno genijalno! Dakle, ništa kiša, ništa tmurno vreme (i raspoloženje!) LOVE IS THE AIR. Vi kako hoćete, ja verujem Staši! J  

Današnji dan mi je ulepšalo dvoje ljudi, gotovo stranaca. Bilo je dovoljno samo ih posmatrati. Prvo, vatreni sam zagovornik teorije da muža, dečka, čak ni brata ne treba voditi u kupovinu, osim ako se njemu ne kupuje nešto. U svakoj drugoj opciji – NE! Da gleda kroj i izvrće šavove, može samo ako je dizajner ili stilista. Ovaj danas je sve vreme mirno stajao i smeškao se, k’o neki dečačić. Čak i na pitanje svoje devojke  koje komade nakita da odabere drugarici za poklon, kroz smeh kaže: „Šta mene pitaš, znaš da se ne razumem. Hajde izaberi pa da idemo“ Nijednog trenutka pak ne zvuči ljuto, nervozno. Zna i ona da mu je dosadno, vidim i ja, ali čovek to tako iskreno i šarmantno priznaje, da možete samo da se nasmešite. I ipak je tu, sa njom. Počela sam da volim kad sama shvatim da mi je neko poljuljao teoriju.

Oboje imaju oko 35 godina ali izgledaju kao tinejdžeri. Što zbog tog simpatičnog podgurkivanja, osmeha i šala, što zbog načina odevanja. Hm, pa čak su bili i slično obučeni. Džins, starke, sportske jakne; ona je uz sve to uparila i Celine Trapeze, koja uz onaj njen spontano, nakrivo vezani rep i lice bez šminke, deluje tako ljupko. Čak je maska za telefon u obliku Moschino zeke apsolutno usklađena. Ja dvoje lepših ljudi odavno nisam videla! U sekundi mi se srušila još jedna moja teorija o savršenom paru gde je on obučen u savršeno odelo a ona u isto tako savršenu haljinu, gde je svaka vlas na svom mestu. (To je inače moja idealna verzija J OK…. Zabluda J, bajka bre…)

Odoše oni a ja mislim u sebi – ljubav koja ovde isijava iz svakog pogleda je ono najlepše. Čini da i oni izgledaju još lepše i da čak tu blistavost prenesu na okolinu. What else?

Ljubav je tako lepa a čini se da je baš i nema mnogo. Ostaje pitanje zašto je se ljudi boje? Zašto proračunavaju i ograničavaju sebe? Kad je lepo, gde je tu mesto za bilo kakvo pitanje? Valjda smo svi prevazišli ono školsko: „Nemoj da mu kažeš da mi se sviđa“. Šta je loše u pokazivanju osećanja? (Ja bih sebi nekad šamar lupila, iz sve snage, kad jasno vidim da me ponos i tamo neka dostojansvena hladnokrvna distanca sputavaju). Čak je i saznanje i priznanje sebi da za nekog osećate nešto više nego za druge, samo po sebi oslobađajuće. Znam da svi učimo, što na greškama, što po nekom prirodnom sledu stvari, samo mislim da bi bilo bolje nekad taj proces ubrzati (ili čak preskočiti – kako ja to već volim da kažem „Ima se kad biti pametan...“) jer se gubi dragoceno vreme, a svi imamo po jednu prilku da se dobro provedemo u životu (tako kaže moj Monsieur i njemu isto verujem J ). Bez ljubavi se to neće desiti. (Čak i da znate sve one self help super sjajne fore za ulepšavanje života, pre ili kasnije shvatite da nekad ne pali nijedna. Da se ne lažemo J!)

 DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available.