Prva stvar koju sam jutros pročitala je poruka moje Gage – „Najbolji
dan u tvom životu je onaj dan kada odlučiš da je tvoj život samo tvoj, bez izvinjenja i opravdanja“. Potpuno prigodan
tekst na lepoj zelenkastoj pozadini, lišću tropskih biljaka, kao zaključak naše
noćašnje debate. I podseća me Gaga na to često, za svaki slučaj, da bude
sigurna da sam naučila. Još jedna stvar koja nema veze sa godinama.
Pijem jutros kafu sa svojom drugom majkom (za neupućene,
tetka iz Pariza) i tako vodimo ozbiljne razgovore o životu i ostalim sitnicama,
pa se dotakosmo i mog privatnog života, vazda intrigantnoj temi bliže i dalje
familije, jer se nikako ne uklapa u klišee prihvaćene u našoj dinastiji.
Nije da sam baš htela ali eto namesti se da dobijem neke
informacije, koje bi me nekada uzdrmale i
koje bih prihvatila kao apsolutno tačne. Danas ne. Možda jesu tačne.
Možda sam ja u zabludi. Neka. Neće tetka da me povredi... Ma mislim se, udri
slobodno, pa sve mogu da izdržim... Ali
svesno ne prihvatam ništa što lično nisam proverila, što mi se tek tako nameće.
To bi mi bilo kao da potpuno mirno prihvatam nečija uverenja da nisam dovoljno
sposobna da sama rasuđujem. Sve i da zvučim gordo, to bi za mene bila uvreda. U isto vreme shvatim da zahteva veliku mentalnu
snagu verovati tamo nekom „optuženom“ – ili mu dati na vremenu za odbranu,
poput kakvog advokata sigurnom u njegovu nevinost. (Zato što ja tako želim i
što se zid najbolje razbija sopstvenom glavom.) Onako smireno, bez „treskanja
vratima“. Obuzdati svoj karakter, koji je, kako bi Washington rekao MOĆ – je onda
nadmoć. Kako je moj tata govorio – nisi mala. Nisam.
Uprkos svojoj životnoj etiketi one man show, znam i da
zakukam za podrškom, tražeći je izgleda
na pogrešnom mestu, nesvesno zanemarivši činjenicu da je (it is) a man’s world
zapravo moj teren.
Pre neki dan, moj veliki BRAT već na kapiji, dovikuje :“Ej
Nale, ti imaš onaj moj srpski broj? Pa ništa, zovi me ako ti nešto treba“. A
ništa mi ne treba, bar ne ono što može da se kupi J. Vratim se košenju
dvorišta i skapiram da nije bilo mnogo situacija da sam čula tu rečenicu. A da
sam potpuno sigurna da verujem u svako slovo iste. Baš taj čovek mi je zapravo podrška koja mi je trebala. Ne možete
prihvatiti savet od onoga ko istu situaciju nije proživeo. On zna sve strane
sveta i života. I običan je. I lud na svoj način. I beskrajno šarmantan i
duhovit-podjednako se šali i na svoj i tuđ račun. I ne možete da budete imuni
na njega u bilo kom smislu. Nije savršen ali kad nekog volite ne tražite mu
mane. S godinama smo sve sličniji – kako bi rekao majstor Života, i lafčine i
budalčine, tek meni njegova pohvala znači više od bilo čije, savet shvatim
ozbiljnije sve i da pri tom umiremo od smeha; kad me on nešto, sad stvarno
ozbiljno, pita, osetim se doraslom i njegov zamišljen pogled mi je lampica za
zabrinutost. Znači, sad pamet u glavu.
Naš zagrljaj (uz obavezno tapšanje po leđima) i njegovo „Gde
si, BRATE moj“ su najveća potvrda naše
bliskosti, moje zrelosti, njegove vere u mene; čovek jasno i glasno pokazuje da
sam mu VAŽNA, kao čovek. Nevezano za rodbinsku, imamo i našu tajnu vezu. Jednog dana – imaćemo imperiju. Imam moje
rame.
Prolazim večeras kroz svoju sobu i bacim pogled na sto –
veliki tamnosmeđi blok za skiciranje, pariski Vogue (most wanted september
issue) i knjiga za Francuski jezik. Moodboard mog sadašnjeg života. Bez
foliranja. Crtaj i idi živi u tom tvom Parizu!
Konačno imam vremena da radim ono što najviše volim – onda spoljni
svet prestaje da postoji, a sa njim i sve brige i problemi (naravno da mi život
nije sjajna stranica lifestyle magazina iako ga tendeciozno uređujem tako, da
bar zaliči). Svakodnevni rad i postavljanje
sve težih zadataka i vera u sebe moraju
dati rezultate. Do skoro sam se divila Arturo Eleni, Megan Hess, Thiery
Perezu... razmišljajući o definiciji sopstvenog stila, pa malo tražeći i nalazeći
mane svom radu... dok me komentari ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, nisu
trgli - pa devojko, ti već imaš svoj
stil i sjajno je to što radiš, samo napred! To daje još veći elan i želju da
budeš još bolji. Ne treba uvek biti strog prema sebi .Uči, istražuj,
eksperimentiši... „bolje“ je jedina opcija. Ni Rim nije izgrađen za dan. Nisu
li komentari Nine Ricci, Blumarine, Montaigne marketa, Secret Parisiena, Maxime
Gautiera (ne hvalim se nego da još malo osvestim sebe) lep pokazatelj da ti
dobro ide? Seti se samo tvojih real life idola koji su nekad i mesecima čekali
da se popnu na pobedničko postolje. Ali su tamo i dalje.
Za ovu novu sezonu (mene) čuvam svoje šiške i omiljeni Rimmel Kate Moss
45 a vidim se u dugoj Jacquemus haljini boje leda od finog moher pletiva i da
mirišem na Dior Homme. Miks zašitnog znaka, nečeg što je timeless, jednostavne
cosy&sexy elegancije, malo emocija u mirisima, onog masculine akcenta... Trening
je pod must (ima nešto u onom bilderskom zagledanju pločica pred ogledalom J )
i više sna... jer beauty sleep (borice, znam da ste od stalnog smejanja,
ali...). C est moi. Neću da crtam obrve nosim patike uz haljinu sa ne daj Bože
torbicom oko struka, sve i da ima YSL kristalčiće. I dalje ću da se ulepšavam
pred spavanje i aranžiram jastuke.
Kad si svestan sebe, svojih kvaliteta, ali i svih onih stranputica gde se spotakneš pa
nastaviš dalje... pustiš tebe da budeš ti, lakše je biti veliki i hrabar i
majstorski laganim potezima postizati ono što dugo želiš. Lepo je rekla neka
pametna srpska glava – život je ozbiljan posao.
Zahteva spartansku rešenost i
mnogo rada, ako ste stvarno u fazonu da izgleda kao onaj luksuzni magazin...
ako ne, onda su i dnevne novine pa valjda u redu.
Foto-Pinterest, Jane & Serge, french quotes & Dina Broadhurst Art
