Beleške iz dnevnika

Noćas namerno ne otvorim poruku od moje @askawolf. Vidim početak: „Ti si divna...“ i rekoh, neka je za ujutru, da mi lepo počne dan. Baš sam htela tako.

Nastavak je bio „u svakom pogledu...“. Kada jedno takvo biće, multitalentovana žena od koje i ja učim modu, koja je tako hrabro svoja, veruje u mene, to je i sjajna podrška, motivacija ali i velika odgovornost.

Jednostavno, moj mozak to obrađuje ovako – zar te ne bi bilo sramota da ne ispuniš sve to što ti ljudi očekuju od tebe, ti ljudi kojima se  i sama diviš ? ( dodatno pojačano polaganjem računa samoj sebi, najvećem sudiji od svih)

Tu je onda i još jedna sjajna devojka (just to name a few), moja Nevena, plavokosa čupavica koja me jedne vračarske noći kupila svojom energijom i fuksija Lesilla platformama. To isto stvorenje danas osvaja Pariz u svom fuksija kaputu  istim onim osmehom večite devojčice. Kad  ona kaže da veruje u mene, to mi je isto kao direktno ubrizgavanje pozitivnog ludila u vene. Pre neki dan mi šalje poruku „Ženska, hoćemo li na kafu u Mon Paris?“ misleći da sam još uvek tamo pa da zasednemo u bašticu njoj omiljenog restorana. Eto, nek to bude mali znak pored puta da se, Bože moj, podrazumeva da sam u mom gradu svetlosti... jer ko me ijednom video, zna da sam ja Ajfelova kula sa zvezdom, i beretkom kad pada kiša, jer šiške... 

Koliko god da ste jaki i sposobni, bili toga  svesni ili ne, i vi sami i ljudi oko vas, podrška je uvek dobrodošla,  pogotovo od ljudi koji su vam bliski, oni koji (trebalo bi) vas najbolje poznaju i čije se mišljenje posebno vrednuje. I to je znak velike ljubavi...

Milan Marić je u jednom intervjuu za Vice.com to sjajno objasnio; čovek je koncizno, muški izgovorio ono o čemu ja blebećem godinama...

„Najgora stvar koju neko može da mi kaže je da sam super i da se oni ne brinu za mene. To me jako trigeruje.“ Objasnio je kako mu ne treba podrška, pažnja i briga ali da bi voleo da zna da je ima od bliskih ljudi.

„Meni je to potrebno, samo ne na prvoloptaški način, ne na način na koji ti pažnju i brigu posvećuje komšija.“

Ako mu neko kaže da misli da je sve u redu sa njim, to, u njegovoj percepciji, predstavlja gotovo najgoru vrstu uvrede.

On s namerom plasira “odlučnost“ oko sebe, ali bliske osobe bi trebalo da znaju da postoje stvari iza toga.

„Kad mi neko kaže da misli da sam ja okej, da sam stabilno, to znači da ne vidi da je sve to što ja radim u stvari najgora masketina. To znači da me ne poznaje.“

Mogla bih komotno da prepisujem od Milana i da onda to odštampam i podelim tako ljudima. Nekim važnim ljudima.

To što vam neko kaže : „Šta ti ja smetam, ne branim ti ništa“ nije podrška. Podrška je  kad te neko gurne sa grane da poletiš; podrška je da se kaže „ajde možeš ti to, pa probaj, sine, nešto ćemo smisliti, šta god da bude, tu smo, život se retko polaže iz prvog puta, ako padneš, ustaćeš, nije smak sveta, ajde, ajde... ma neka si“. E, sve tako neke reči.  

Površnost i nebriga za tuđa osećanja su ono što sreću kvari današnjem svetu. Baš kako reče drug lav Milan. I jeste uvreda – „nemanje“ vremena za se zastane i posveti iskrena pažnja ljudima koje volimo.

Skoro sam jednoj lepoj i pametnoj ženi, sa zajebanim mozgom, kako je ja već vidim, rekla da joj se divim i da me inspiriše u smislu da bih volela da jednog dana budem poput nje. Isekla me odmah: „Nemoj da budeš kao ja, mnogo sam grešila i toliko toga bih u svom životu promenila.“

Na moju izjavu da mi život izgleda kao stranica iz pariskog Vogue a uglavnom liči na NIN, ona se nadovezala rekavši da je njen poput bljutavog vikend romana. „Samo sam naučila da izaberem pravu masku“.

Ova epizoda je dobila nastavak u vidu simpatične slučajnosti (?) sa Fitzgeraldovim romanom „Blaga je noć“. Letos mi je, posetivši Shakespeare & company, pogled prvo pao baš na nju; OK, priznajem privukla me korica ilustrovana u Art Deco stilu, vidim pominje se visoko društvo, Pariz, rivijera... ali je ne kupim tad.

Pre neki dan sedim s mojim Borisom u „Saši“ i pričam mu o toj Vogue-NIN paraleli, on se nasmeši i kaže da treba da pročitam baš tu knjigu. Flashback – kako je znao, zašto baš ta knjiga? Smejao se i kad sam mu na viber poslala sliku upravo kupljenog izdanja; plave korice, posute zvezdama, prikaz devojke u prugastom kostimu... Pročitam je više nego znatiželjna i radoznala, donekle u dilemi u kom se junaku više pronalazim. Da pitam Borisa ili otkrijem sama?

Koliko u slici koju svet ima o nama ima pravih nas a koliko se toga još krije iza? Ima li nečeg još stvarnijeg od te lepe slike? Kada ostanemo sami pred sobom ili onim pred kim bismo bez problema bili i „slabi“ ako treba, šta nam je važnije, ta „maska“  ili ono što retki znaju? Gde je oslobođenje, onaj momenat da i sami sebe pustimo na miru? Može li se biti i „Parižanka“ po uputstvu Caroline de Maigret i devojka kojoj treba spustiti ruku na rame i reći „hajde, možeš ti to“? Da li bi to narušilo sliku?

Meni je ona gorepomenuta sjajna žena postala još draža i inspirativnija nakon „priznanja“ da nije savršena onako u smislu u kom je ja vidim. Nije me razočarala, već samo ohrabrila, jer je još uzvišeniji i hrabriji čin glasno izgovoriti da nije sve OK i nastaviti ka svojim ciljevima, ne dozvoljavajući da to NE/OK ne ometa i na zaustavlja. Da li je to najbolji odraz vere  u sebe?

A podjednako me svaki put oduševi njena reakcija na pohvalu, lep komentar... iskreno se obraduje kao dete. Svima nam treba lepa reč, toga nikad dosta... jer bi sve drugo bilo ozbiljan fol. 

Fotografije: Pinterest

Bond iz inata

Njemu nije trebalo mnogo da u mom imeniku dobije sufiks “moj”. Posle jedne popijene kafe smo postali super drugari a sve je počelo tako što sam na Facebook profilu zajedničke drugarice videla tog lepog, elegantnog gospodina. Ja ne bih bila ja kad se ne bih potrudila da istražim o kome se zapravo radi. Nenad Veličković je upravo tih dana imao izložbu u “Progres”  galeriji, u saradnji sa magazinom "Enterijer "(kupila odmah nekoliko brojeva). Tamo mi je pažnju privukla tirkizna fotelja sa baroknim, zlatnim detaljima i sa oduševljenjem sam posmatrala njegov izbor aksesoara i elemenata za savremeno uređenje enterijera.

Preko FB requesta, par razmenjenih poruka i pomenute kafe, došli smo i do glamurozne proslave u čast Nenadovog doktorata na temu “Manipulacija kulturnim vrednostima u arhitekturi unutrašnjih prostora”, gde mi je bila velika čast pojaviti se i doživeti prave red carpet momente, jer kad je on u pitanju, drugačije ne može. Ja ga vidim kao John Galiana (iz Dior epohe), a njegov rad kao blještav, glamurozan, dramatičan….što se u velikoj meri dodiruje sa pojmom fenomena kiča gde je on vrhunski kreator arhitektonske manipulacije istih, a da ne pređe granicu kvaliteta i upečatljivog enterijera. Onda, kič ili… ?

Kako ti definišes kič i na koji način uspevaš da to bude estetski uobličeno poput haute couture?

Moj manir “eklektike” je upravo manipulacija estetskim i kulturnim vrednostima u unutrašnjoj arhitekturi, gde slobodno i sa hrabrošću implementiram tzv.stil sa modernim ambijentom i potrebama klijenata. Većina osuđuje taj manir, ne znajući da svaki odabrani element od zlata ili skupocenog kamena ima svoj koren u istoriji umetnosti, dok manjina-znalačka grupa ne osuđuje jer razume i shvata poreklo, odnos i postojanje u današnjem vremenu.

Ako je kič “loš ukus”, uvek je demonstrativan.  Ako je kič “đubre”, napravljen je onda previše pažljivo, sa najmanjim detaljima. Kič ne krije svoje nedostatke, niti ga je sramota od njih. Uvek je poslednju reč definicije kiča, davalo vreme. Da smo u vremenu dok je stvarao Mikelanđelo pitali ljude šta misle o Pikasovim slikama, sigurno ne bi naišli na odobravanje masa. Kič je ulepšana slika vremena u kom živimo.

Kada si otkrio, u kom momentu, kako će izgledati tvoj vizuelni i umetnički pravac, da li postoji neki odredjeni detalj?

Detalj koji me je inspirisao da izgradim svoj umetnički pravac je stil Baroka. Barok i Rokoko stil, baš zato što sam po sebi znači “sitnozrnast” u svojoj izvedbi, je oličenje glamura.

Ako bi morao da transformišes neki objekat, bilo iz savremene bilo klasične umetnosti, šta bi to bilo i kako bi izgledalo?

U tom slučaju, ne bih se odricao njihovog porekla i tradicije, već bih motiv postavio kao koren/temelj inspiracije, i to razvio kroz period do savremenog doba. Danas postoje mnoge tradicionalne izvedbe koje izazivaju šok pri posmatranju, što je dobro jer je neočekivano.

Ovoje samo jedan vid hrabrog ambicioznog autora da skrene pažnju na postojanje tradicije i njihovo prikazivanje kroz umetnički rad i postavku. Ne bi me čudilo da i Ajfelov toranj jednog dana osvane obučen u džemper, jer je to svakako bolje nego ustaljene, dosadne i prevazidjene led sijalice koje menjaju boju. 

Ukoliko se kombinovanjem nespojivog pozabavi ozbiljan umetnik  poznavajući istorijske stilove i savremene mogućnosti, tada dolazimo do neverovatnih umetničkih instalacija koje nas drže u neizvesnosti i nemogućnosti da ostanemo ravnodušni na delo, bez obzira na enormnu količinu kiča koji bukvalno vrišti i napada nas vizuelnim efektom. Lilicoptère: A Pink i Fluffy helikopter  inspirisan je Marie Antoinettom. Portugalski umetnik Joana Vasconcelos je dizajnirala  pozlaćen helikopter prekriven svetlim ružičastim nojevim perjem. Ostatak tela letelice je prekriven zlatnim listićima i ukrašen "Swarovski" kristalima. Čak iplišane  presvlake, reljefne sa zlatom, sadrže monogram Marie Antoinette. To je vizija umetnika onoga u čemu bi kraljica danas letela da je živa.

Da li si u dosadašnjem radu imao prilike da se potpuno "razmahneš" i svoj modni stil preslikaš na neki objekat? 

Imao sam prilike da stvorim svoj osobeni izražaj koji dugogodišnjim radom prelazi u stil. Meni je uvek čast kada istoričari umetnosti za mene tvrde da imam holivudski prikaz enterijeru i da spadam u glamur arhitekte, i da moj rad odmah prepoznaju. Moje odricanje da budem „ušabloniran“ u moru sličnih enterijera, me je tako i profilisalo. Ako se moja ličnost kao arhitekte ogleda u mom radu, onda sam ja potpuno uspeo u realizovanju i spajanju moje ličnosti i autorskog rada. Moj aksesoar, npr. zlatni list na reveru sakoa, pojavljuje se i u mom enterijeru, crni blještavi kamenčići na mojim cipelama se takođe provlače kroz moj enterijer. Svestan sam da je to moj modni prikaz arhitekture, ali zasto da ne? Bežim od svega što je dosadno i odmah prihvatljivo.

Kada upoznaš klijenta i dobiješ zadatak, kako stvoriš taj neki moodboard kako će prostor izgledati?

Klijenti koji mi često zadaju zadatak šta oni vole ili ne, te mi daju mogućnost da im sve to uklopim, ja shvatam to kao slobodu izražavanja, a ne kao zadatak. Ako u svoje viđenje uklopim taj neki njihov detalj koji, ili glorifikujem ili mu dam nezapažen značaj – to je uspešan enterijer – mada pravi recept za to ne postoji, već samo ako se spoje tri elementa: logika, estetika i funkcija, gde ja moram i želim da podjednako dam svim tim elementima veliki značaj. Time dolazim do svog autorskog pečata koji se ogleda u činjenici da sam spreman i na osudu posmatrača, a to me izdvaja kao umetničkog arhitektu.

Da li postoji neki detalj u vidu elementa, materijala koji koristis kao svoj potpis?

Moj potpis su raznoliki gipsani plafoni, komadi stilskog nameštaja u vidu fotelje, zlatni ramova za ogledala, poludragi kamen oniks i polirane ogledalske površine.

U kom gradu, hotelu, restoranu se osećaš kao u svom raju, koji je  baš po tvojoj meri?

Moj raj je moj izbor, moje percepcije su takođe moja moć, koje zadovoljavam radom svog idola Marcela Wandersa. Njegov hotel u Majamiju “Mondrian South Beach”,  mi pruža uživanje u mašti i hrabrosti u predimenzionisanju elemenata. Zamišljen je kao mesto koje će činiti da se ljudi osećaju kao da su u romantičnoj bajci. Poznato je da arhitektura i prostor koja nas okružuje mogu da utiču na raspoloženje, kao i dobrobit ljudi koji u njemu borave. Sve popularnija tema neuro-arhitekture i arhitekata koji pomno promišljaju uticaj prostora na psihu čoveka su me inspirisali da se 2015. god. odlučim za put u Majami, i lično se uverim u naučne definicije uticaja arhitekture i određenog prostora na posmatrača. Marcelov rad zaista ostavlja duboki utisak hrabrosti.

Šta misliš o umetnosti Jeffa Koonsa ili Richarda Orlinskog? Da li su njihova dela precenjena i kako bi se ta estetika uklopila u ambijente koje ti kreiraš?

Osvrnuo bih se na Jefa Koonsa, koji za svoje stvaralaštvo koristi znakovne motive u svojim delima i prerađuje objekte iz reklama, koji se takođe se u osnovi kreće između kiča i umetnosti. Vrlo jedinstven i hazarderski način ispoljavanja svoje skulpturalne  umetnosti, i on, kao i Marcel, dostižu vrhunac u prepoznatljivosti. Uostalom, koji arhitekta, umetnik, to ne bi želeo? Jeff zaslužuje veliku pažnju i poštovanje za originalnost, čija će se dela naći kao motiv na mnogim modnim scenama, kao i želja da ih kombinujem u mojim enterijerima, kao čist naglasak!

Šta te inspiriše na dnevnom nivou?

Mnogo toga, počev od šarene šolje za jutarnju kafu, pa do gledanja naučno-fantastičnih filmova. Često me pitaju zašto baš SF filmovi, moj odgovor je uvek isti: zato što u njima prikazuju scene koje su konstruisane za budućnost ili horror filmovi, gde ima mnogo detalja koje pamtim i pokušavam da ih modifikujem u svom stvaranju enterijera. Pažljivom percepcijom biram detalje: linije, podne lajsne, skrivenu ili naglašenu rasvetu, detalje na plafonima, motive sa odeće ili vrata….mnogo toga što me intelektualno informiše kako bih kasnije ili posle nekoliko godina imao slobodu da transformišem-ne kopiram, u svoje enterijere.

Koji izazov priželjkuješ kada je reč o tvojoj umetnosti?

Kolege znaju da me nazivaju i kraljem kiča i bižuterije, i baš zbog toga sam se zainatio da fenomen kiča pretvorim u stil. Sve mu možete osporiti, ako ste poznavalac istorije umetnosti, ali trajanje NIKAKO! Dobijam i pohvale, kao moji idoli, da su mi radovi eklektično moderni, hrabri, laskavi sa momentima opravdanog kiča, iznenađujući i nekad sa elementom šoka. Sve mi to veoma imponuje.

Tvoje James Bond fotografije i saradnja sa Radetom Kovačem.  Gde se i u čemu preplicu tvoja i Bondova ličnost? Da li si ti neki Bond u arhitekturi?

Moji radovi se često klasifikovani kao Glamour, Hollywood, Royal… Upravo to je inspirisalo Radeta Kovača, koji je spojio tadašnje izdanje filma o James Bondu “Royal casino”i moj rad. Poistovetio je izgled Bonda i moje ličnosti kao arhitekte: kvalitetno odelo, leptir mašna, dijamanti, krzno… i  time me unapredio u Bonda arhitekture enterijera. Zahvaljujući njemu, odavno me prati takav laskavi epitet, koji još niko nije nadmašio, kako on kaže. Uostalom, jedino on mi i fotografiše radove i izrađuje portrete baz imalo šminke, što je odlika pravog profesionalca. Ja ću mu uzvratiti da je i on Bond fotografije!

Jedna marketinška zapovest današnjeg sveta kaže da nije bitno kako se mi osećamo već kako nas drugi vide. Koliko uspevaš da ostaneš svoj?

Upravo zbog svoje osobenosti i karaktera, slobodno mogu reći da sam originalan ili upečatljiv. Moji radovi govore o tome, da spoj spojivog i ne/spojivog, svakidašnjeg i nesvakidašnjeg, smirenog i skandaloznog, mogu živeti zajedno u harmoniji  dugo godina, a da se pri tom ne javlja težnja za promenom. Moji klijenti nikada nisu tražili da izvršimo neku korenitu promenu je im je dosadilo ili su se zasitili. To je veliki kompliment za mene.

Ti kao brend. Kojim sredstvima se služis na tom putu kad danas manje-više svi koji se bavimo nekom vrstom umetnosti, pa i drugim delatnostima, moramo da budemo brend ličnost. Ako bi morao da se slikovito uporediš sa nekim postojećim luksuznim brendom, šta bi to bilo i zašto?

Na početku svoje karijere osobenjaka, nikada nisam želeo da budem prosek…ne znam zašto... Dosađivali su mi jedni te isti enterijeri, jedno te isto odevanje arhitekata po seminarima, sve to ubacuje u jedan šablon iz kog kasnije ne možete da se izvučete. Plašio sam se da će me to usmeriti u dosadu, te kao takav ni sam sebi neću biti zanimljiv. Obično kažem da svojim odevanjem branim boje arhitekture, koja je živopisna, neobična i inspirišuća, a kad čujem od kolega da je siva ‘arhitektonska boja’ , padam u nesvest od njihovog neznanja, tj.od njihovog straha od boje, i pitam se da li su ikada čuli za Gaudija, Luja IX ili bili kog Luja, i kako razumeju, i kako tumače Goju, Velaskeza, Klea, Mondrijana…. Razumem da svako ima svoj način izražavanja u radu, i da su nam tzv.arhitektonski rukopisi različiti, a ipak teško razumem da kao takvi  teže ka originalnosti i popularnosti ako se ne pomaknu od ustaljenih normi, formi, oblika I boja…

Ako bih morao da se uporedim sa nekim brendom, onda biram "Versace" iz više razloga. Prvi je, što je istorija "Versace" brenda pre svega porodična priča koja počinje u Reggio Calabria 50-ih,a to je u stvari jedan od brendova koji su doprineli da Milano postane modna prestonica sveta, a italijanski dizajn imperativ. Sa stilskih gledišta istorije, "Versace" je u znaku eklekticizama stvorio zbirke u kojima se elementi prostora i vremena i antiteza  mešaju u stvaranju dizajna kojeg ranije nije bilo. To je očigledno seksi i glamurozan, estetski duboko promišljen i perfektno realizovan dizajn, koji se oslanja na istorijske simbole, npr.mitološka figura Meduze, plus meander, simbol brenda.

Bazirajući svoj sad, u celom svetu prepoznatljiv dizajn na ova dva antička simbola, "Versace" ne staje sa eksploatisanjem istorijske ornamentike, nego vremenom koristi , bahato se razbacujući, i vodeće elemente baroka i gotike. Eklektični haos koji je pred nama je u potpunosti očaravajući u softificiranim materijalima i besprekornoj izvedbi svakog komada.

Ne samo oni, nego i Cavalli, me inspirišu koristeći životinjske motive, kolorit, i njihovu kombinaciju do savršenstva. Ne znam sa kojim bih se pre radije uporedio, ali sa jednim – svakako! I to većim delom zbog utiska i reakcije posmatrača, kakav god zaključak oni doneli. Svojim izgledom i ponašenjem odlikujem sebe - zlatnim listom na reveru, svetlucavim manžetnama, piton Ili krokodil cipelama, ešarpama…

Kako izgleda jedan tvoj savršeni moodborad, multimedijalni kolaž? Koji miris ima, ukus kog šampanjca i koju etiketu bi mu našio?

Multimedijalni kolaž koji odražava mene je upravo moja Ego skica. Šarena, vesela, konstruktivna, zapanjujuća i naizgled šokantna. Na njemu bi se našle slike mojih dalekih destinacija, aviona, koktela, slike sreće, slike šampanjca – "Bollinger" naravno, jer ga i Bond pije u filmovima…"Trussardi" mirisa, starog muškog sapuna. A  da našijem sebi etiketu…..Prkosart, Hazarder, Dr Kič, Art inat….pa izaberite!

Nenad Veličković, Dr savremene arhitekture

Fotografije: Rade Kovač  i privatna arhiva