2015/03/27

Dobro je pocelo. O Branku.

“A tako je dobro pocelo”. I jeste. Prvi roman mog (samo oni koje mnogo volim mogu da ponesu taj epitet) Branka Rosica i vec bih mogla da mu kazem   -  ako vec  nisi, pocni da pises  novi. S nestrpljenjem sam ocekivala izlazak njegovog prvenca. U knjizaru odjurila prvog dana kako se pojavio u prodaji; jos kad su mi devojke iz “Lagune” rekle da “naravno imaju Rosicev roman”  i da se vec prvog dana odlicno prodaje, ja preserecna, kao da je moj.
Da me nije cekalo ludovanje o omiljenom klubu, procitala bih ga u jednom dahu. Mada sam vec i nakon prve polovine uspela da srocim lepu kritiku mom Branku, koja je, rece mi on, njemu ulepsala dan a meni dala vetar u ledja da napisem i ove redove.
A kako je sve pocelo? Pre par godina, moj tata je redovno kupovao novine “Press” a ja mu ih nedeljom otimala, kako bih se domogla omiljenog dodatka  - nedeljnika. Tu se meni dopadne kako pise jedan simpaticni cova, malo nadrkanog izraza lica al’ s necim detinje dobrocudnim u pogledu. Raspitam se odmah ko je covek, sta je, i naravno da smo postali prijatelji na Facebooku. J
Ja kako ne umem, niti hocu da cutim, kad mi se nesto dopadne, posaljem mu fino srocenu poruku kako pratim njegov rad  i obozavam njegove metafore, stil pisanja… Zdruzimo se mi tako i ja jos redovnije pocnem da pratim sve sto Branko pise, u Playboy, Elle… I zapamtim jedan detalj, iz teksta posvecenog stanju u nasoj muzikci, tubrbo-folku, kafanama itd. Opisuje covek scenu kako se nalazi u toaletu i razmislja o necemu vaznomo, naslonjen na vodokotlic  made in Serbia sa logoom :Keramike Mladenovac”. Pa odusevila sam se! Takvo oko i rec za detalje i sve one naizgled nebulozno blentave zivotne situacije!
I padne moja resolution – moj novinarski deo licnosti odluci da zeli da bude nekakva sublimacija Duske Jovanic i Branka Rosica. Savrseno, a!


Kad god se Branko i ja cujemo, sve dogovaramo  kafu s rakijicom, u nekom kafancetu sa nezaobilaznim kariranim stolnjacima. Do tad se pratimo ovako… a ja jos pomalo iznenadjena sto imam priliku da se druzim sa covekom kog nazivaju legendom urbanog Beograda. A ja niti slusam pank, niti volim pivo, niti navijam za njegov Celzi. J Al’niko ne pise kao on, onako kako bi razgovarali obicni ljudi, kako govori ulica u onom svom najzivotnijem obliku, “da ga ceo svet razume”.
“A tako je dobro pocelo” vec s prvim redovima lici na Branka. Odmah vidite da je to on, da je tu sve ono njegovo, ali je, bar po mom vidjenju, ozbiljniji, brutalniji, surovo realniji, ogoljeniji od onoga sto sam ja kao ocekivala od njega. Negde sam imala ideju da ce u centru paznje biti neki tamo npr.dorcolski mangup, sa sarmom James Deana, kad ono marketinski ekspert. E taj junak me na momente tako “nervirao” onako da bih ga rado “odalamila”   - Alo covece, dodji sebi! Ali i pored toga, sve vreme se covek nekako brine hoce li se taj “kreten” izvuci na kraju.

Branko je fantasticno docarao sve one atomski sitne detalje unutrasnjih previranja, situacija … da nema sanse da ne pomislite “pa ovo sam mogao biti i ja”. Da se ne lazemo. Zato sto nekad svi mi pojma nemamo sta radimo i koji nam je djavo. Mora se razumeti i ono sto nije logicno, razumno, normalno… jer je ljudsko. Zivotno! Bravo (moj) Branko!

Foto/ www.nedeljnik.co.rs