Razvedravanje u toku

Moj tata je svojevremeno čitao dnevni list „Press“  koji sam  pozajmljivala čim bi ga odložio na naslon kauča, što je bio znak „ja sam pročitao, sad možete da ga uzmete“.

Nekako sam se najviše radovala kolumni nekog Branka Rosića, iako je on tu često pominjao i engleske navijače i pivo i rok i FC Chelsea  - zapravo sve ono što ja ne volim (Paris, Real Madrid, vino- ja), ali me oduševljavala njegova sposobnost da svakodnevnim, većini neprimetnim, sitnicama da na značaju, da baš njima naglasi dramski momenat,da onako surovo realno, dočara situacije koje svi poznajemo. A sve tako sažeto, lako apsorbujuće; nema šta da vam ne bude jasno.

Zbog Rosinih tekstova sam i „Playboy“ kupovala; on u tandemu sa tadašnjim urednikom Igorem Karanovim, koji je isto „baš dobar lik“ – ozbiljna literatura, pogotovo za nekog ko gradi sopstveni novinarski stil. Ako bih mogla da biram- ja bih da budem kombinacija Branka i Duške Jovanić.

S obzirom na to da ja moram da kažem kad o nekom mislim nešto lepo (insistiram na tome bez traženja protivuusluge/komplimenta), postanem drugar sa omiljenim novinarem na Facebooku i uputim mu fino sročenu poručicu, kao  fan zvezdi rok benda, što Branko i jeste.

Da li ga je oduševilo to što je dobio pismenu poruku i šta li već, tek postali smo drugari i van ekrana, samo što još nikako da zasednemo za neki sto prekriven kariranim stolnjakom i ukrašen limenom pikslom. Ono njegovo „Gde si, lutko?“ vredi više od krune Miss Universe.

Mislim da sam njegov prvi roman „A tako je dobro počelo“ kupila među prvima; a pre nekih desetak dana stiže poruka od Branka. Izlazi mu drugi roman – „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.

Da se sad ne bih zaklinjala u onog u koga se kunem kad sam baš ono iskrena do srži, osećaj ponosa i počastvovanosti me držao sjajno raspoloženom bolje od šampanjca. Čak sam podesila i mail reminder na „Laguninom“ sajtu da slučajno ne bih promašila tako bitan datum.

Ušetajući u knjižaru, posle onog „zdravo“, samo sam rekla“Molim vas, knjigu Branka Rosića“; potom je uslikala pored šoljice italijanskog espresa na šanku „Terminala“ i jedva čekala da je pročitam (dve večeri u fotelji).

Nasmejao me moj drug već na prvim stranicama;tj. htela sam da ga bijem J. Pa dobro, bre, moj Branko, što dade ono ime glavnom junaku i što mu devojka ima godina koliko ja i kud prva udarna vest baš iz Pariza? Jesu li ovo neki znakovi pored puta?

Nastavljajući da čitam, zanemarila sam svoju emotivnu vezanost za određena imena; drug pisac tako lepo, neosetno uvuče čitaoca u svoje lavirinte, da čitate širom otvorenih očiju, živeći pored tih junaka. Pritajena napetost je prisutna od prve do poslednje stranice; nema šminke, Branko ništa ne krije.

Ono što mi se i u prvom romanu dopalo je to što nemam favorita ni u jednom od junaka; ne navijam ni za koga, može mi biti samo manje-više simpatičan. Ja to formulišem ovako – umeju gadno da me iznerviraju, onako da vam dođe da ih protresete za ramena. „Alo, prijatelju, pa šta to radiš“. Nemate prostora da im povlađujete, da ih sažaljevate... A ne rade oni ništa što ne radimo i mi sami – glupave odluke, ishitrene reakcije, nepromišljeni potezi. Svi imamo naslov pesme koja nas rasturi, miris prostorije koja nas teleportuje baš tamo gde ne bismo da budemo...

Branko ume da pronikne u one najskrivenije „sve što je ljudsko nije mi strano“ emocije i stanja, na koja često nismo ponosni, a često ih ni ne primećujemo. On to fino oslika onom Mefistovom hladnokrvnošću – „Ne buni se, budalo, to si ti“. Nazovimo stvari pravim imenom – savremenim rečnikom, šetajući kroz ulice koje su nam vrlo dobro poznate.

Ono što obožavam  kod Rose je što tako šmekerski ume da začini priču detaljima poput naziva proizvođača piva, tehničkih uređaja – kad napiše „Keramika Mladenovac“ priča dobije na životnosti i uverljivosti i sve te „etikete“ ne je ne usporavaju niti zatrpavaju,već naprotiv. Roman pršti od dinamike i konstantno vas vuče... Lepo je to definisao  je Teofil Pančić: „ U Rosićevom eksplozivnom romanu  i ljubi se i ubija balkanski, (ne)zasitno, kao kad utoliš glad, ali ipak nastavljaš da jedeš.“ Tako se otprilike i čita.

I na najmanji znak „opuštanja“ već na sledećoj stranici vas strefi nešto neočekivano; mali podsetnik da valja biti u pripravnosti uvek i svuda. Pored lajtomotiva romana, rečenice koja okupira misli svih junaka, da su životinje humanije od ljudi, za nauk je i podsećanje da niko našim životom ni prošeta uzalud a da se i sitni gresi ipak naplate. Kako bi naš narod rekao – svakom po zasluzi. Ili kako je mene naučio onaj što se zove isto kao junak s kojim roman počinje- nemoj, pa se ne boj.

Evo, već sad, dok ovo pišem kucajući na mom ružičastom laptopu ukrašenom zvezdicama (Carrie Bradshaw živi) u svojoj čupavoj fotelji, dok napolju pada kiša, mogu da zamislim sebe i kao „starijeg čovjeka“ kako u istoj atmosferi čitam ne znam koji po redu Rosin roman. Da ne sitničarimo sad... J kad je već ovako dobro počelo i razverdilo se... A i meni je baš strava (sweet confessions J ) – umetnica koja se druži s piscem! J Voli te tvoj lutkasti drug!

Sve, od A do Š

Od 7og razreda osnovne, pišem dnevnik. Odličan način da se ispričate s nekim pametnim, što bi rekla moja brat Gordana. Moj komentar glasi nešto drugačije – ako jednog dana neko poželi da snimi film o meni, da ima pripremljen materijal :-). Otprilike iz sličnih razloga (hoću da budem celebrity  J– tj socialite (to je više za mene) pa Bog) su mi se oduvek dopadali oni upitnici tipa „Moja azbuka“ . Dok ne udesim  priliku da me neko stvarno intervjuiše u tom kontekstu, ja sam odlučila da ovde pribeležim moju verziju „naslovo, na slovo“... umesto rekapitulacije ove odlazeće 2018.

A – Automobili. Moja prva ljubav, i prva igračka. Sestri su kupovali lutke, meni  šlepere. Mikserom za beton se danas igra moj sestrić. Želja mi je bila da vozim kamion kad porastem. Može i tenk. Volim miris nafte, zvuk motora i sve ispod haube mi je super interesantno. Jednog dana biću majstor Života. Lafčina.

B –Branko Rosić. Moj drug, uzor u novinarstvu i životu. Legenda i čovek koji učini da se osetim počastvovano  što ga poznajem. Kad smo kod novinarstva, ja bih da budem kombinacija Rose i Duške Jovanić.

V – Moja omiljena tetovaža.  „V“ kao početno slovo tatinog imena (Vidoje), rimskog  5 (za biti odličan) i pobede – victoire. Drugarica je dodala i „V“ kao „Vogue“ a  meni se u međuvremenu dopao jedan Vlada ... et voila!

D – Dostojanstvo. Osobina na koju sam ponosna i na kojoj insistiram. Retka i utoliko dragocenija.

Đ – Đorđe Tamburić  - George Styler; kolega sa fakulteta, danas vrlo uspešan dizajner, koji je „krivac“ za moje umetničko ime „Nastasja“ koje koristim na svom blogu, instagramu itd.

E – Elegancija, uvek i svuda – u govoru, pokretu, hodu, pogledu.

Ž – Život. „Ako hoćeš život, ukradi ga“. Rekla Lu Salome, ja se samo slažem.

Z – Zvezda. Moj simbol. Sve lepo i sjajno – baš kao comete Chanel.

I – Igor. Prva i prava ljubav, zbog kog znam kako je biti voljen i za koga me vežu divne uspomene. Potvrda činjenice da je Pariz grad ljubavi. I dalje najbolji čovek na svetu.

J – Jutro. Moje vreme za mene. Najlepša su mi ona u „Pastisu“ uz kafu i kroasane, i obaveznu „Politiku“

K – Kuća. S godinama me drma neki neimarski sindrom-setim se kako je moj tata sa svojih 28 počeo da zida svoju, pa se sve u meni buni što ja već nisam učinila isto... kao svojevrsnu potvrdu zrelosti i ostvarenosti.

L – Lav. Moj znak, i baš volim što sam lav na kvadrat. Skroz sam srećna sa svojim položajem zvezda.
 

M – Moda. Ceo život sa modom, po modi i u modi.

N – Noć. Najstvaralačkiji deo dana.Tad imam najviše volje, inspiracije; sve znam – šta hoću i neću. I najpametnija sam noću. Što kasnije, to bolje.

NJ – Njiva. Nema boljeg psihoterapeuta i medijuma za povezivanje sa samim sobom; oseka loših mislii energije i plima svega suprotnog.

O – Oči. „Izdajnik“ J Mogu se našminkati ali pogled ne...

P  - Pariz(anka)-pa ja!  Moj grad gde sam ja – ja i gde baš „živim“. Bezglavo zaljubljena u njegovu svetlost.

R – Rad. Lek za sve. Radoholičar. Kako bi gorepomenuti Igor rekao:“Ti  bi samo da nešto radiš“.

S – Sloboda; u pokretu, misli, izborima.

T – Teško. Reč koja u mom rečniku zapravo i ne postoji. Ništa mi nije teško i ništa i NIJE  teško.

Ć – Ćutanje. Nafiniji  sinonim iskrene povezanosti sa sobom i sa nekim.

U – Umetnica. Moj pseudonim zarađen pre 15ak godina zvanično, inače životno i profesionalno opredeljenje.

F – Ferrari. Ikona, institucija, legenda, lepota i savršenstvo. Kao Valentino u modi.

H – Haussman. Arhitektonski stil koji obožavam i zbog kog mi se vrat ukoči svaki put kad šetam Parizom. Ti visoki prozori, ukrasi od kovanog gvožđa i kitnjaste fasade su moj vizuelni prikaz sreće.

C- Caroline de Maigret, najdraža Parižanka, ne samo zbog šiški i Chanela. Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila je da ličim na nju (rekla još jedna fringe-obssesed mademoiselle)

Č- Če Gevara. Omiljeni filozof, poznavalac života i svih njegovih borbi.

DŽ – Džabe. Nešto što mene neće nikako. Sve se plati, naplati i isplati.

Š – Šmeker. Ženski šmeker je, zapravo, još jača fora, i to onaj pomalo retro – nekad teška za razumeti, ispratiti, poverovati. Najlepše ih je opisivao Momo Kapor. Volela bih da me tako pominju i pamte.

Foto: Pinterest, statua lava - Richard Orlinski 

Ozbiljni razgovori sa...

„Treba se, Natalija, s tobom družiti. Može čovek svašta pametno da nauči“. „Isto tako i od tebe“.

Ovako otprilike izgleda ranojutarnji razgovor  jednog „momka“  i jedne „devojčice“, pošto smo utvrdili da to s godinama nama ne ide. .. onda jednostavno – batali.

Prošlo je godinu dana otkako smo gore pomenuti momak i ja vodili sličan razgovor – a koji je meni mnogo pomogao da donesem neke jako važne i krupne odluke.

Imate u životu  one ljude koji sve i da ne urade ništa posebno (zvanično priznato veliko) a umeju da vam preokrenu svet – a neretko ga svedu  na ono fizičko polje oko njih samih. S njima je sve kao brza i uzbudljiva, a ipak sigurna vožnja; drže vas stalno u pripravnosti, intrigiraju, teraju da budete vispreniji, čvršći, opuštanja nema. Istinski životni kondicioni treneri – nešto poput omiljenog mi Faustovog Mefista. A eto, i on mi je za srce prirastao još u srednjoj... iako je đavolak. 

Jedna od najpametnijih i najvažnijih rečenica  koju sam čula još tog oktobra 2017, glasila je: „Zašto bih ja čitav život radio za drugog i dobijao mrvice, kad nisam ništa manje pametan i sposoban i kad mogu da zarađujem i to toliko i vozim isti takav auto?“. Osvešćenje pa prosvetljenje i razvedravanje.

Naučena lekcija primenljiva  na sve segmente života, podvučeno „pametan i sposoban“.

Svest o sebi i sopstvenim kvalitetima, granicama i visinama je najveća mudrost – ali ona svest koja dolazi iz dubine bića, a ne da vas na to podsećaju post it papirići, tj mora neko da vas cima za rukav i ponavljak’o papagaj „ej, super si“. Kad znaš ko si i šta si, nemaš se čega bojati, znaš i šta hoćeš i šta nećeš, pa i kad padneš, mnogo brže ustaneš. Pera Kojot moj brat. Znaš i gde si slab i gde može da zaboli, ali ne praviš famu oko toga, nego otresešto k’o sneg i ideš dalje. Trening je čudo, a vežba čini majstora.

Meni definitivno najviše prijaju i najkorisniji su mi ti „muški razgovori“, u svim značenjima. Nema sentimentalnosti, nema oklevanja i diplomatskog zaobilaženja suštine, samo oštro, direktno, kratko i jasno. Spartanski.

Razgovor s početka priče se nastavio mojim monologom. Nemamo sto života, zato treba uzeti ono šta možeš i uživati u tome. Alavost stop. Sami najbolje znate koliko vam nešto znači i koliko je važno (šta god neko drugi mislio o tome). Ne radim ništa da bi mi se vratilo, već zato što tako osećam i i znam koliko čini da se osećam bolje. Sve i da je, kako bi neki rekli, glupost. I onda sam zahvalna na tome. A mora se i znati koliko možeš i šta sve možeš, gde se nalaze one infracrvene granice (pljačkaši dijamanata znaju).

Ne može nam možda svako dati onoliko koliko bismo mi želeli, iz ma kog razloga. Ako ga već želimo u svom životu, opet iz ma kog razloga, jer jednostavno tako osećamo, onda se prigovori odbijaju. Ako te već nešto ili neko usrećuje, samo pustiš da te to osećanje drži...Kako je Duško Radović govorio, sreća je nekad tako mala i skoro nevidljiva... a ja bih rekla da ona istinska, što vam daje krila, i ne može biti dugoročno stanje već skup svetlucavih momenata – skupiti ih što više, to je cilj! Uvek se trudim da tim momentima dajem na značaju i da ih još više veličam; to je neki moj sistem širenja dobrog kako bi ono sve obojilo. Na lepom se insistira, ono se ne spominje samo tako reda radi, da obrnemo Don Korleonovu rečenicu. 

Računa se i pamti i podvlači svaki pogled, reč, osmeh... jer da se ne lažemo, svi mi dobro znamo šta nam se u tom trenutku dešava u glavi, srcu i šta rade oni leptiri.

A sve to uz pametnu preraspodelu energije.  Bataliti nešto što nam već dokazano ne ide, nije odustajanje već  korisna odluka u cilju fokusiranja na ono u čemu smo dobri. Pa ničija glava nije toliko otporna na udaranje o zid – jednom mora biti dosta. 

Zato u mom životu posebno mesto zauzimaju ljudi koji me inspirišu i učine da spoznam štošta o sebi i životu a da onda mogu reći „Wow, vidi šta sam sve naučila“ i da ja osećam da sam porasla i izbrusila svoje kvalitete. Niko ne kaže da je s njima lako, ali ja verujem da je to kvalitetniji način učenja.   To su upravo oni koji vas fasciniraju svojim umom (ako su uz to i zgodni, još bolje J), pa je nekad dovoljna i jedna njihova reč, da grudvom snega pokrenete lavinu.

Foto: via @pinterest