Razvedravanje u toku

Moj tata je svojevremeno čitao dnevni list „Press“  koji sam  pozajmljivala čim bi ga odložio na naslon kauča, što je bio znak „ja sam pročitao, sad možete da ga uzmete“.

Nekako sam se najviše radovala kolumni nekog Branka Rosića, iako je on tu često pominjao i engleske navijače i pivo i rok i FC Chelsea  - zapravo sve ono što ja ne volim (Paris, Real Madrid, vino- ja), ali me oduševljavala njegova sposobnost da svakodnevnim, većini neprimetnim, sitnicama da na značaju, da baš njima naglasi dramski momenat,da onako surovo realno, dočara situacije koje svi poznajemo. A sve tako sažeto, lako apsorbujuće; nema šta da vam ne bude jasno.

Zbog Rosinih tekstova sam i „Playboy“ kupovala; on u tandemu sa tadašnjim urednikom Igorem Karanovim, koji je isto „baš dobar lik“ – ozbiljna literatura, pogotovo za nekog ko gradi sopstveni novinarski stil. Ako bih mogla da biram- ja bih da budem kombinacija Branka i Duške Jovanić.

S obzirom na to da ja moram da kažem kad o nekom mislim nešto lepo (insistiram na tome bez traženja protivuusluge/komplimenta), postanem drugar sa omiljenim novinarem na Facebooku i uputim mu fino sročenu poručicu, kao  fan zvezdi rok benda, što Branko i jeste.

Da li ga je oduševilo to što je dobio pismenu poruku i šta li već, tek postali smo drugari i van ekrana, samo što još nikako da zasednemo za neki sto prekriven kariranim stolnjakom i ukrašen limenom pikslom. Ono njegovo „Gde si, lutko?“ vredi više od krune Miss Universe.

Mislim da sam njegov prvi roman „A tako je dobro počelo“ kupila među prvima; a pre nekih desetak dana stiže poruka od Branka. Izlazi mu drugi roman – „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.

Da se sad ne bih zaklinjala u onog u koga se kunem kad sam baš ono iskrena do srži, osećaj ponosa i počastvovanosti me držao sjajno raspoloženom bolje od šampanjca. Čak sam podesila i mail reminder na „Laguninom“ sajtu da slučajno ne bih promašila tako bitan datum.

Ušetajući u knjižaru, posle onog „zdravo“, samo sam rekla“Molim vas, knjigu Branka Rosića“; potom je uslikala pored šoljice italijanskog espresa na šanku „Terminala“ i jedva čekala da je pročitam (dve večeri u fotelji).

Nasmejao me moj drug već na prvim stranicama;tj. htela sam da ga bijem J. Pa dobro, bre, moj Branko, što dade ono ime glavnom junaku i što mu devojka ima godina koliko ja i kud prva udarna vest baš iz Pariza? Jesu li ovo neki znakovi pored puta?

Nastavljajući da čitam, zanemarila sam svoju emotivnu vezanost za određena imena; drug pisac tako lepo, neosetno uvuče čitaoca u svoje lavirinte, da čitate širom otvorenih očiju, živeći pored tih junaka. Pritajena napetost je prisutna od prve do poslednje stranice; nema šminke, Branko ništa ne krije.

Ono što mi se i u prvom romanu dopalo je to što nemam favorita ni u jednom od junaka; ne navijam ni za koga, može mi biti samo manje-više simpatičan. Ja to formulišem ovako – umeju gadno da me iznerviraju, onako da vam dođe da ih protresete za ramena. „Alo, prijatelju, pa šta to radiš“. Nemate prostora da im povlađujete, da ih sažaljevate... A ne rade oni ništa što ne radimo i mi sami – glupave odluke, ishitrene reakcije, nepromišljeni potezi. Svi imamo naslov pesme koja nas rasturi, miris prostorije koja nas teleportuje baš tamo gde ne bismo da budemo...

Branko ume da pronikne u one najskrivenije „sve što je ljudsko nije mi strano“ emocije i stanja, na koja često nismo ponosni, a često ih ni ne primećujemo. On to fino oslika onom Mefistovom hladnokrvnošću – „Ne buni se, budalo, to si ti“. Nazovimo stvari pravim imenom – savremenim rečnikom, šetajući kroz ulice koje su nam vrlo dobro poznate.

Ono što obožavam  kod Rose je što tako šmekerski ume da začini priču detaljima poput naziva proizvođača piva, tehničkih uređaja – kad napiše „Keramika Mladenovac“ priča dobije na životnosti i uverljivosti i sve te „etikete“ ne je ne usporavaju niti zatrpavaju,već naprotiv. Roman pršti od dinamike i konstantno vas vuče... Lepo je to definisao  je Teofil Pančić: „ U Rosićevom eksplozivnom romanu  i ljubi se i ubija balkanski, (ne)zasitno, kao kad utoliš glad, ali ipak nastavljaš da jedeš.“ Tako se otprilike i čita.

I na najmanji znak „opuštanja“ već na sledećoj stranici vas strefi nešto neočekivano; mali podsetnik da valja biti u pripravnosti uvek i svuda. Pored lajtomotiva romana, rečenice koja okupira misli svih junaka, da su životinje humanije od ljudi, za nauk je i podsećanje da niko našim životom ni prošeta uzalud a da se i sitni gresi ipak naplate. Kako bi naš narod rekao – svakom po zasluzi. Ili kako je mene naučio onaj što se zove isto kao junak s kojim roman počinje- nemoj, pa se ne boj.

Evo, već sad, dok ovo pišem kucajući na mom ružičastom laptopu ukrašenom zvezdicama (Carrie Bradshaw živi) u svojoj čupavoj fotelji, dok napolju pada kiša, mogu da zamislim sebe i kao „starijeg čovjeka“ kako u istoj atmosferi čitam ne znam koji po redu Rosin roman. Da ne sitničarimo sad... J kad je već ovako dobro počelo i razverdilo se... A i meni je baš strava (sweet confessions J ) – umetnica koja se druži s piscem! J Voli te tvoj lutkasti drug!