2017/12/02

Hronika jedne subote

Dnevnik je pri kraju i ona šarmantna voditeljka upravo izgovori kako mališani treba da se pripreme za sankanje jer sneg uskoro stiže. Pa i ja sam evo tek jutros tresući se od hladnoće ukapirala da je zima tu. Da nisam pre neki dan čula pitanje „A šta ćeš ti za Novu Godinu?“ i jutros videla onog svetlećeg irvasa ispred „Ušća“ teško da bih poverovala da će uskoro 2018a. Gledam jutros kako „klize“ one ledenice niz zidove tržnog centra i već vidim kako se prebacujem u praznični mod koji se kod mene manifestuje pojačanom željom da se bude dobra vila (nisam baš za patuljka) i činim druge ljude srećnim.
Najviše sam se divila onim ukrasima i girlandama sa grančicama jela... osetih se kao da sam junakinja  nekog  melodramatičnog filma... samo fali da Din Martin zapevuši nešto i da proleti po koja pahulja. Ja samo fizički koračam po onim spratovima a misli su mi već u nekoj kućici koju dobijete kad na Pinterestu ukucate cosy, winter, interior... Hm. Kuća. Koliko god da je danas drugo vreme, ja ne mogu da pobegnem od želje da sagradim svoju kuću. Kako je moj tata u mojim godinama imao dve a ja ni običnu šupicu? Proradio mi neki sindrom velikog vezira pa bih da napravim nešto trajno, čvrsto, za budućnost... I ništa mene teši to drugo vreme. Čini mi se da se tom građevinom čovek potvrđuje kao zrela, odrasla, sposobna osoba. Već sam ja smislila gde bi mi majstor Mlađa sagradio kamin...  I zato se od svih onih radnji najviše zadržah u Zara home. Lepo sam ja rekla da čovek postaje svestan da je zašao u neke godine kad više gleda tiganje nego haljine J. Dobro, ovde nije bilo tiganja, ali svi oni čupavi jastučići, pa prekrivači sa zvezdicama, pa sveće i ramovi za slike... Sve ono što simboliše ušuškan, spokojan, lep život, ispunjen pravim životnim radostima... Braneći se od poludelih emocija, kažem sebi:“Natalija, izlazi odavde“ . Ali mi one mekane zvezde ne izbijaju iz glave.


Plan B se mora imati; pa ako već (ali to samo za sad) ne mogu sagraditi novu kuću,onda ćemo srediti ovu koju imamo. Samo da prođe ova zima, pa nekako s proleća, metalnu četkicu u ruke pa da se fino sastruže stara farba sa ograde pa lagano... i da se Mlađa rezerviše za radove na potkrovlju.


Subotnja turneja se nastavila sa mojih 30 minuta, da se popije kafica u Ice bistrou i izbistri „Politika“. Tu me oduševi tekst o pekari sa Đeram pijace – tamo rade dve sjajne dame, koje svojim dosetkama i međusobnim zadirkivanjima svakog dana nasmeju sugrađane koji su im baš zbog tih osmeha, čini mi se više nego hleba i peciva, verni. E o tome treba da se piše i priča; da se pohvale i istaknu ljudi koji rade nešto dobro. Zato se i valja zahvaliti svakom ko nam u život donese nešto lepo – to je jedino na čemu treba insistirati a ne samo tek tako spomenuti.  Lošeg će uvek biti, ali hajde da se više hvalimo. I onda dolazi moja omiljena kelnerica Maja, koja ume tako iskreno i čisto da udeli kompliment, i saopštava: „Danas nemoj da mi daješ parice za kafu, mi te ovde svi mnogo volimo i možemo bar kafom da te častimo“. Ja ne znam koji je meni đavo ali umalo da me rasplače. Maja je jedno čarobno stvorenje koje se pretvori u osmeh kad vas sretne, s licem lutke i nekom najprirodnijom srdačnošću. E ja bih zbog nje išla i u drugi kraj grada, k’o onaj narod u pekaricu na Đermu. Sve to jesu naizgled male stvari ali ih treba visoko vrednovati, jer upravo te sličice iz svakodnevnog života čine da on biva stabilniji i ćvršći, da se ne osipa, kako bi rekao Ivo Andrić.


Za kraj dana – simpatična anegdota; telefoniram hemijskom čišćenju i javlja se jedna od onih finih gospođa. Tokom razgovora, kaže ona: „Jao, što volim ja kad se Vi javite, tako imate umilan glas, kao da slušam ono glasanje na Evroviziji“. Mogla je da mi ne kaže, ali jeste. 
„Pametni ljudi brzo primete pravu energiju, a svima nama je potrebna podrška da istrajemo. Niko ne može sve sam“ izgovori pre neki dan Dušan Rajić, vrhunski sportski trening i momak koji se svojim kvalitetima i vrednostima, koje propagira,  bori za jedan lepši, zdraviji život u njegovom punom značenju. To se nadovezuje u najveću od svih istina u koju verujem – da će lepota spasiti svet. Niko ne može sam i ni treba da bude sam a sve one koji nam ulepšavaju sekunde, minute, sate, dane... njih treba nagraditi bar lepom rečju. Ne zato što tako piše u knjigama o bontonu, nego što je tako jedino ispravno i po srcu i po razumu. Tako se čuvaju ljudi i grade kuće i mostovi.

Foto: Pinterest




2017/11/21

MOVE WITH TIMES


Sunce samo što je izašlo; u retrovizor svog novog BMW e530  hybrida vidi svoj odraz. Uvek je zabavljalo kako joj kosa leprša  dok juri autoputem. Najlepše uspomene sa upravo završenog letovanja nalaze se baš tu, u njenoj kosi – toliko su joj puta rekli da izgleda kao sestra čuvenog  supermodela Elle Mac Pherson. Široki  osmeh, neobavezna wild wet frizura i savršena atletska građa – nije ni čudo što joj ovaj automobil savršeno pristaje – atleta među četvorotočkašima.
Nezamenljivo iskustvo uživanja u vožnji, glas Franka Sinatre i njoj omiljena „Fly me to the moon...“ ... Razmišlja kako i njen novi ljubimac prati njen stil života – sve radi sa lakoćom čak i onda kada uopšte nije lako.




Jutros je na brzinu a ipak nepogrešivo odabrala dugu belu košulja-haljinu od finog pamučnog platna. Voli taj osećaj ušuškanosti i slobode pokreta; u njoj se oseća kao street style verzija Grace Kelly. Oduvek su je privlačile svedene linije, glamur jednostavnih a prefinjenih formi i raskoš u pažljivo odabranim detaljima. Onaj nevini, skoro pa dečiji osmeh joj preleće preko lica pri pogledu na suvozačevo sedište; tamo je nehajno prebačen njegov laneni „Valentino“ sako koji joj je sinoć džentlmenski pozajmio.


Dan će biti dug i naporan ali to je samo izazov više. Na prvim stranicama svog novog rokovnika napisala je „Think creatively. Move with times“. Na pomisao o vremenu, u milisekundi baca pogled na „Omegu“ koja krasi njen levi zglob. Vreme radi za nju uprkos kilometrima koje treba preći. Blještava hauba njenog BMWa od mlečno srebrne boje poprima koralne boje neba. Ionako je navikla da uvek bude korak ispred a prestizanje sunca u jutarnjim časovima je postalo njen mali ritual. Miris kože u automobilu se meša sa njenim parfemom – čini joj se da je i svaka pora njene kože upila kapljice Ungaroove „Dive“ kojoj je verna već više od decenije.


Kao što je za „Vogue“  septembar issue  najviše očekivano, specijalno izdanje, tako je i njoj ovaj septembar presudan. Vreme je za nov početak, zapravo novu etapu u životu, koji je već prilično ispunjen a što je najvažnije utemeljen na tradicionalnim vrednostima i poverenju koje prožima odnose sa njoj najbitnijim ljudima.


Frank već svojim šmekerskim glasom pevuši „You make me feel so young...“. Hm, pa baš tako. Pomisao na onaj muški zagrljaj i nežno grebuckanje njegove brade i onaj pogled velikih plavih očiju, sa par sitnih bora... Otkad ga poznaje on se stalno smeje i evo, čini, da ona opet ima onih bezbrižnih 21. Obećala mu je ekskluzivnu vožnju gradskim ulicama. Stoprocentno je sigurna da će ga bez daha ostaviti i ova nova „petica“ i njena mala crna haljina. Još sa nje nije skinula „Carolina Herrera“ etiketu, čuvajući je za posebnu priliku. „Saint Laurent“ metalik jaknica i „Sergio Rossi“ sandale sa najtanjim kaiščićima biće najbolja podrška...
 Od oca je nasledila ljubav prema autombilima i oduvek je na njih gledala kao savremena umetnička dela čiji tvorci kao da prate sve one trendove koje propagiraju modni glossy magazini.



Savršeno tačna kao i svaki put. Iako ga vozi tek par dana, kao da se ona i njen automobil savršeno poznaju. Za nju je parkiranje ovog autombila budućnosti samo još par gracioznih pokreta. Krećući se ka stepenicama ultra modernog hotela, usput se diveći nestvarnoj kombinaciji čelika i stakla – dve sile toliko različite a toliko skladne – još jednom se okreće ka svom BMW. Jedan zrak sunca se upravo lomi preko sjajnog plavo-belog logoa; kao da joj je njen novi pratilac namignuo i dobacio „Just do your best, darling“. Biće da je upravo on odvezao u njenu svetlu budućnost. 

DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.


2017/11/07

Koreni

Nedavno mi je jedan moj online pratilac rekao da je pravo čudo kako uspevam da se savršeno uklopim u sliku devojke sa beogradskog asfalta (moja Violeta bi rekla da sam veći Dorćolac od onih koji su rođeni ovde) i one Šumadinke podno Oplenca. Kod mene svega ima, i dive i njive... Ipak, reklo bi se da sam usled neprekidne jurnjave krugovima Monce i stizanja do 100 km/h u 4 sekunde izgubila dodir sa samom sobom. Ima neki štos gde kaže čovek koliko kasno leže i rano ustaje, jednom će sam sebe sresti na stepeništu. Pa ja sam se mimoišla ili se u brzini nisam ni primetila. Zvuk lupanja potpetica po ulicama Dorćola i Starog grada je nadjačao zvuk lupanja srca kad od Pošte u Topoli krenem ka Ilijevskim, pa na putu ka najdražoj ulici Kneginje Zorke, skrenem kod pekare „Neša“...
Kako i najsavršenije konstruisanoj Formuli treba pauza  u pit stopu, tako sam i ja morala da stanem i silom prilika a srećom nekom ludom provedem par meseci u zavičaju. 
Prvi dani u mojoj Topolici su značili  sleganje ramenima „ja više ovde nikog ne poznajem“ i oduševljenje kad me ipak neko prepozna. Uživalo se u novostečenom statusu strankinje, celebritija J i ispijanju kafice u single varijanti. Ono par ljudi s kojima sam imala prijateljsko-familijarni odnos činili su da se osećam kao u Holivudu. Smejali se ljudi kad ja to izgovorim a ja mrtva ozbiljna. Zvezda ste kad se tako osećate a ne kad vam to neko kaže.
Bilo mi je jako zanimljivo da srećem davno viđeno društvo iz škole, pa da vidim gde ko izlazi, s kim sedi, kad deca krenu iz škole pa se čitava ulica zašareni, pa ožive uspomene... Sedim pod onim lipama, gotovo inkognito i sama sebi se čudim koliko je čovek slobodan kad zna da ne mora ništa, u prvom redu, da ne gleda na sat...
Kako vreme prolazi i ja se sve bržim korakom penjem uz moj Oplenac, tako shvatam da mi itekako prija taj ritam i stil života; nadgrađuju se veze sa dragim ljudima, dolaze neki novi... A s pravim ljudima oko sebe i sami postajete bolji čovek.
Koliko god da ste pametni, uspešni, jaki – podrška svima znači. Reč, osmeh, tapšanje po ramenu pa i onaj „podignut palac“ koji ja toliko mrzim. Ipak neko se izdvojio –moj bratanac Marko, ono veliko tetkino dete što sam nekad nosala kao lutku. Danas je taj isti dečak umeo da mi se nađe, da sluša, razume, podrži, podeli sa mnom i neki svoj problem, kaže da mu tetka izgleda „top“ i da se tako mora obući kad budemo išli u diskoteku, da popijemo koju i kaže: „Tetka, ako si ti tako srećna, samo napred“. On je negde presudni član veća koji daje blagoslov za teču:-). Slušala sam i ja o šmirglanju felni, pakovanju motora, pređenim kilometrima i nudila svoju pomoć u garaži. Shvatili smo zapravo koliko je divno imati prave prijatelje među najbližim članovima familije. Sada smo imali vremena da uvidimo koliko se volimo, koliko nam je lepo zajedno, koliko značimo jedno drugom i koliko smo međusobno ponosni jedno na drugo. A nismo verovatno ni znali, samo iz glupog razloga jer se nije imalo vremena zbog još više glupih obaveza.
Malo po malo, pa ja od taksiste napravih brata, od pekarke redovno dobijah nešto peciva gratis, gospođa na kiosku javlja kad stižu „Harpers“ i „Elle“, konobari znaju koju kafu pijem... a sve u prilog teoriji da osmeh i lepa reč otvaraju sva vrata. Ja od toga ne odustajem. Cause I am just a girl...
Koliko god  da sam otvorena prema ljudima i da ih biram isključivo po srcu, uvek se desi da vas neko  iznenadi i neočekivano kupi za čitav život. Ima ona više nadimaka a za mene je Mara lepotica. Mi nismo imale ništa zajedničko sem godišta. Nikad se nismo družile i bile smo dva sveta. Mislila sam da će sva onako urbana, u dečačkom fazonu, reći:“Šta bre ’oće ova krakata manekenka“. Znale smo se sa školskih odmora i to je to. Da mi je neko rekao da će ta devojka napraviti  svojevrsno prosvetljenje u mom životu... teško da bih poverovala. No ajde, biće da je sve moguće... Kako je ovo leto bilo neočekivano po svim tačkama dnevnog reda, tako smo i Mara i ja od par kafica, poneke poruke i komentara na Instagramu došle do veeelikooog zagrljaja i njenog „Kad god da dođeš u Topolu, imaš gde da piješ kafu“. Sada nedostajemo jedna drugoj.  A šta se zapravo desilo?
Sedela sam s mojim Markom kod nje u kafeu, ona se pojavila sa onim milionskim osmehom i meni je samo prošlo kroz glavu: Ona je moj idol jer ceo život živi po svojim pravilima; apsolutno svoja, posebna, velik drug, ortak, šmeker, carica! Pa ja se njoj divim jer je beskrajno divno luda!  Oduvek je radila ono što ona želi a ne što drugi misle da tako treba. Ja sam prva bila maltene čitavog života pod pritiskom zvanim“šta će ko reći“ beskrajno pažljiva i oprezna. A onda u sekundi – bljesak. Pravi je blagoslov kad sretnete takvu osobu koja vas osvoji na taj način i onako nesvesno učini pravo malo čudo.  Naredna kafa zakazana 10 dana unapred. 
Ako bih sad citirala mog druga Acu, koji je u jednoj prosto-proširenoj rečenici definisao šta meni zapravo treba, onda bi ovaj tekst poprimio odličje muškog, kafanskog razgovora... Rećiću samo da je, koliko god da vam se život sastoji od nekih čvrsto utemeljenih stavova, navika, koliko god da mislite da  tačno znate šta hoćete, sjajno kad vam ga neko totalno poremeti.
Tako je jednog dana u moju omiljenu baštu (jeste, ispašće da sam živela u njoj) ali i u moj život ušao jedan „V“ (postoji posebna simbolika u ovom slučaju, pa zato samo početno slovo). Ja do tad čvrsto ubeđena da nema šanse da se ikad trajno vratim u Topolu, pustila sam da me ubedi da mogu ja da mislim šta hoću ali „vuče tebe ovo ovde“.  Kako je kod njega sve jako precizno, tako ću i ja stavku po stavku navesti  posledice njegovog uticaja. Mudrovala sam ja danima na sve te teme, ali je dobro kad vas neko stavi pored sebe i skoro kao detetu objasni suštinu.
-prvo poštovati sebe, pa druge; svoje vreme, navike, rituale (s tendencijom da se to promeni, ukoliko će još nešto bolje doneti, a gde su ljudi tu je i dogovor)
- da je skica savršenog jedno a realnost ono što oblikujete na živom čoveku
- da moj redosled strast-hemija-razum mora da se preokrene jer to zahtevaju iskustvo i znanje
-da su knjiga i krevet simboli srećnog i spokojnog života
-da ponos katkad valja ostaviti po strani
- da je matematika životna nauka, sa akcentom na sabiranju i oduzimanju
- da su kilometri, sati, godine samo nebitni brojevi... a ti, Natalija, ionako ne voliš matematiku :-)
-da treba zastati i osvestiti lepotu onoga što već imas i biti srećan zbog toga
-da je pametan razgovor najjača veza ka bliskosti
-da biste važne odluke u životu hrabro donosili, najveći vetar u leđa će vam dati svest o sopstvenim kvalitetima
Nije da toga nema još, nego bi on sad rekao „Neka, Natalija“...  Suština je sam ja sad svesna svog istinskog pripadanja i jačine te neraskidive veze s korenima. Promene koje su otpočele u mom životu uobličili su ljudi koji pripadaju toj divnoj Šumadiji, isto kao i ja; ljudi s kojima se dele one ulice gde sam načinila prve korake. Evo, već zamišljam šta bih doradila na porodičnoj kući i gde bi bila moja radionica poput one Životine.
Najlepše stvari u životu nisu blještave, za njih treba samo srce imati. Nijedan vazduh ne prija kao onaj na Oplencu. I tamo je lišće zlatnije! Kišu osetite, ne samo da pokisnete – a ova tamo i sreću donosi.