2017/10/10

ŠTA JE VAROŠ BEZ VAŠARA

Postoji čak i interna šala  između mene i jednog dragog bića o tome koliko ja volim vašare i koliko im se radujem. Volim, brate, pa to nema nigde... Zbog jednog sam čak iz bolnice „pobegla“ (šarmirala doktorku da me pusti ranije jer ću sigurno od tog provoda brže ozdraviti). One iz najranijeg detinjstva pamtim po #neVraćajSeKućiBez lutkama kojima je baš po dolasku kući spadala kosa (a mom tati se dizala kosa); nešto kasnije sam ruku pod ruku s tatom šetala, onim našim metarskim korakom i razgledala šrafove, mašine, alate...  Onda je došlo vreme izlazaka pa je vašar bio sjajna prilika da se nekad i u sred nedelje izađe u varoš.
Danas, kad sam većinskim delom Beograđanka, ovi narodni skupovi služe da se evociraju uspomene, sretnu dragi ljudi, ojjača osećaj pripadnosti zavičaju, podeli radost sa sugrađanima jer toliko ljudi voli našu Topolu i rado joj se vraća.


Vašar nad vašarima i događaj kom se svi Topolci raduju, mislim čitave godine, jeste Oplenačka berba. Upravo  se  završila 54.po redu. Kako zvanični izveštaji kažu – najposećenija do sad. Bravo za moj grad!
Valja se ići na vašar sva tri dana, koliko manifestacija traje. Čak i kad je hladno i „bilo bi bolje da ne pada kiša“ na Berbu se rado ide, sa obaveznim osmehom. Tada ni gužva ne smeta, lakše se podnose slučajni udarci laktom u prolazu... one bake što stanu na sred ulice da se porazgovaraju... ma, nee, nek su žive i zdrave, vidi što su slatke.

 

Mene su na ovoj Berbi pratile „strinke i tetke“i sjajno sam se provela, onako domaćinski. S godinama me sve manje zanimaju ulice gde su raspoređene tezge sa krpicama. Više volim da prošetam mojom omiljenom Avenijom – pa malo zagledaš grožđe, pa se proba vince, onda naleti malo dima sa mirisom pečenog prasenceta; lepo je proćaskati sa prodavcima, drago ljudima kad primetite njihov trud. A trude se svi! Iz godine u godinu se sve više ulaže u izgled štanda – neko doneo hrizantemice, neko ćilim i vezenu sliku „Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori“. Etikete  profesionalno odrađene, teglice uvezane mašnicama i ljupkim kanapima, vešto oslikani medenjaci, sa onih magnetića se smeše veseli Šumadinci i Šumadinke...


Drago mi je da sam očuvala tu sposobnost radovanju tim vašarima – kao dete! Naprosto ih obožavam-recimo da se osećam kao celebrity kad kroči na crveni tepih. Prošetam dobro znanim ulicama, sretnem draga i poznata lica, kupim neku glupost J, zastanem na Vinskom trgu da odgledam neke od sjajnih folklornih ansambala i divim se igračkom umeću onih mladih ljudi, prelepim nošnjama i još lepšim onim njihovim osmesima... pa mi sve drago i lepo, opije onaj oplenački vazduh, pa nit je brdo visoko niti išta može da smeta... lepa moja Topolica. Jest da su kolone automobila okupirale sve ulice, pa ni trotoarom ne mož’proći komotno,  puno mi srce što je toliko ljudi došlo da uživa u mom lepom, ušuškanom gradu i bude deo čitave te čarolije.
A što se mojih vašarskih  izlazaka tiče, kako bi Aca Lukas rekao – „rado ih se sećam“ tj. Nisu ti izlasci kao oni moji nekad. Tad smo se svi specijalno oblačili, što će reći „najlepše odelo“ a sad mi na pamet ne bi palo da obujem štiklice. Gledam one mnogooo mlađe od sebe i mislim se “E deco, kako je čika Niki harao...“ J


Ovogodišnja Berba se (i meni) svečano završila koncertom Ace Lukasa. Krajnje iskreno, više puta sam znala da izjavim da „ja kad patim – patim k’o Lukas“; to odmah po viskiju i kiseloj vodi, to drama u glavi, to teške misli J ali se sve (kao) muški podnosi... Poeta iz kafane. 
 Društvo najbliže familije, lepo jesenje veče, sjajna atmosfera, Aca u njegom prepoznatljivom raspoloženju (volim ja taj njegov crnohumorni –samoironični neposredni šarm) kako da mi ne bude dobro? „Ima li ko sa strane na crtu da mi stane“ .


Na kraju je ostalo nekoliko minuta da se prisetim posebno lepih momenata usko vezanih za Berbu. Čekam sestru na Vinskom trgu, miriše noć na neke najdraže uspomene; poznato parče neba, svetiljke, ćoše gdeje danas pekara „Neša“ a onda se zvala „Blue“; Kakav se tu lep kolač sa ananasom podelio i „Nextov“ sok od breskve...bila sam bosa a nije mi bilo hladno J. Sve mi je bilo blue zbog velikih, plavih očiju.

Dolazim sebi a dolazi i sestra „Šta radiš, Natalija?“ „Ma ništa, prebiram po usp... telefonu“. Osta mi „žal za (onu) mlados’“ i žal što je Berba gotova. Eno, svi se pakuju, samo Srki konobar trči po bašti i služi goste, sav nasmejan kao da je dan tek počeo. 

2017/10/03

Pismo jedne nevaljalice jednom lepom

Šta da ti kažem, prvi poljubac s tobom, one kišne večeri, ispred „Dalija“ je još uvek moj poslednji prvi poljubac... Verujem da ne veruješ.
Sve je te večeri bilo ružičasto, treperavo, sanjivo, opijeno, od vina, od tebe, takvog, celog, od tvog parfema, kašmirskog džempera, tvoje ruke na mom obrazu, onih 15 „samo da te vidim“ minuta... sve nekako „između šaputanja, šampanjaca i zvezda“ kako bi rekao Ficdžerald. Imala sam savršenu skicu sreće.
Sećaš se kad si me ono u „Pastisu“ pitao, dok smo ispijali svoju prvu, drugarsku kafu: „A što si ti tužna?“ Kakav si osmeh imao u tom trenutku, i onaj dečački pogled, zbog kog se svi nestašluci opraštaju...  Ko je, bre, tužan? Ja nikada nisam bila tužna niti ću biti. I ja sam se smejala.
Čim sam ti čula taj milozvučni, zvonki glas, dobio si nadimak u deminitivu tvog imena. I dobili su isti takav i svi tvoji meni dragi imenjaci, verovatno začuđeni... Ali „lepi moj“ nije mogao da bude niko. Jer „šta bih bez tebe ja“. Bez tebe dan nije mogao da bude lep niti sve onako ludo, brzo, šašavo, dečije, naše, u pesmama, u mislima, u omiljenim frazama iz „Nikad izvini“, citatima Her Žike i čuvenog Živote.
Nikad mi Beograd nije bio lepši nego te zime; imala sam savršenu scenografiju da pevušim idući ulicom „Let it snow“ diveći se svom gradu ... koji je posebno sijao jer ga ti toliko voliš i jer je Momo Kapor tako šmekerski opisivao njegove lepote i dušu...
Neki su imali Pariz, mi smo imali Sinatru... Koliko sam uživala u svom novostečenom pseudonimu – tvoja tramp lady.


Jedva sam čekala (dobro) jutro i da mi negde oko 8 pošalješ neku od starog, dobrog Frenka i da jedno drugom doskačemo omiljenim stihovima. You make me feel so young... živela sam tu pesmu.
Volela sam tvoju običnu, dečačku stranu, zagrljaj onaj najlepši na svetu, nepuštajući, obraz uz obraz, tvoj odnos sa dragim bićima, pesme koje naručuješ u kafani; oprostila ti braon cipele i „kanađanke“. Ti si mogao i ranac da nosiš, sa sve onim teget odelom... Htela sam da budem tvoja šmeker devojka iz Kaporovih priča... Želela sam da budem još bolja, u svemu - inspirisao si me, učio, bio stub podrške... Osetila sam se tako jako, hrabro, zrelo, kako rastem pored tebe... Moja savršena, obična ljubav... Ni sa kim nisam bila toliko iskrena i otvorena kao s tobom. Bila sam ubeđena da konačno radim pravu stvar, da je to ono nešto posebno, dobro, da se tako voli kad porasteš.
Sećaš se one Novogodišnje večeri, kad sam plačući hodala našom Svetogorskom a tvoja reakcija bila ona prava, muška, zaštitnička - kao da ne bi dozvolio da ikada više plačem.
 Ali jesi... samo što ti to ne znaš.
Kad si mi napisao da mi u novoj godini  želiš da ostanem svoja i posebna – to je postalo moja definicija mene koja mi je dala krila... koja su ubrzo stradala baš kao onom albatrosu u Bodlerovoj pesmi.
Koliko sam se ja lomila da li da se prepustim poludelim osećnjima, sećaš se, onda kad sam kao uplašena zverčica reagovala na ono tvoje „The way you look tonight...“ poslato iz neke kafane kad ti je bilo lepše da meni pišeš nego slušaš pijane drugare... Moj odgovor je bio – da.
Ti si ipak, prelomio u korist – ne.
Ne znaš koliko sam plakala onog jutra kad si mi rekao da ne možeš... da ćemo razgovarati.
A vidiš, nikad nismo.
Zato mi je onaj zagrljaj prijao kao spasonosni udah vazduha... i opet je sve prestalo da postoji, sem nas. Vrlo dobro si razumeo zašto sam okačila „Sedim u jednom pariskom lokalu“. Slušala sam je čitavog tog dana i opet plakala, iako sam mislila da nikad... ma nema veze. Ti si video hrabru, nasmejanu, pa Bože, odraslu devojku, svoju i posebnu. Ne znam samo da li i ti osećaš kako moji leptiri udaraju krilima, kad me zagrliš?
Posle svega, samo sam želela da te sačuvam, da mi budeš tu, da te imam bar kao prijatelja, jer vrediš. Zavolela sam te kao da si najbolji čovek na svetu i verovala u sve ono što si govorio i što piše tamo negde što ja ne smem da čitam... jer me svaki put porazi i raznese ta provalija koja zjapi između nekad i sad. Htela sam da budeš srećan, da ja budem ta koja će te obradovati, izvući onaj skriveni osmeh... jurila hashtag tvog omiljenog vina pa onda jurila to isto vino... da znaš da (te) znam.
Nadam se da nisi zaboravio da sam just a girl standing in front of the boy asking him to love her . Ako jesi, piše ti u posveti, na prvim stranama Sinatrine biografije. Dobro si mi ušao under my skin a sad mi se čini da si samo stranger in the night...  a ja rekla something stupid like I love you... Dobro, nisam rekla, al’ videlo se. Čulo se i tome kad pričam o tebi, videlo u očima i osmehu... A ti si tvoje odlučno odćutao.
Ja možda nikad neću večerati školjke na terasi s pogledom na Portofino, niti će mi Louis Vuitton praviti  neverfull sa inicijalima; možda nikad neću lupkati Duomom u onim crvenim đonovima, ali sam od mog Oplenca pravila Monmartre, od Šafrana Jimmy Chooa...  i znaš li koliko sam se smejala onog dana kad si rekao da ćeš me zvati na nastup kad navežbaš onu Tonijevu i koliko mi je to dalo snagu da se borim i da što pre dođe dan da ne gledam one bolničke zidove i sivu posteljinu sa nekim #neznamčemu tufnama.
I baš onda kad sam ja počela da pevušim Pavlovićkinu „Operisan od ljubavi“ i zamišljala kako poput Malene hodam Dorćolom i da sam konačno makla ono UN iz UNFORGETTABLE, opet ti...
Znaš li da sam onog dana kada smo se poslednji put sreli, u „Sephori“ naprskala taj tvoj Dior Sauvage i mirisala ga čitav dan... smejuljeći se što ti je ostao moj karmin na košulji. Ko ti je kriv kad se onako grliš???
Ne znaš ni to i verujem da ne veruješ.
Jer... želela sam da te sretnem, da vidim baš kako ću reagovati. Pa videla sam... izdali su me leptiri kao nikad. Ništa me nisu pitali.
A onda ono prokleto „ce compte est prive“ . Šok i neverica i milion zašto i nijedno zato da njime zakrpim ove parčiće srca... Kao da si mi, sa sve osmehom, ušetao srce, onako po slobodi, minirao ga, pobegao i digao u vazduh. Ja više o ovome ne mogu ništa reći... jer ne znam zašto (bih).
Pogrešno mesto i vreme... možda, ma ne znam... možda je sve ispalo ovako jer si ti Italijan a ja Francuskinja.





2017/09/25

My september issue

Septembar - nova sezona, novi početak, polazak u školu (u mom slučaju, otprilike isto tako) pregršt novih ideja i novih detalja koji će se sasvim fino uklopiti u moodboard narednih dana. Kako je čitav protekli period samo hvatanje zaleta za nove pobede (hvala mom Filipu), onda valja prikupiti i sve ono što će činiti jako gorivo da bi s tih pobeda i stiglo.  S obzirom na to da mi je ovih dana odgovor na pitanje: "Šta radiš?" onako lepo navežban i glasi:"Čitam, crtam, pišem" evo o čemu se zapravo radi.

Čitati, u iščekivanju @zapisicrnogpera
Moj  drug Aca je svakodnevno na insta storiju objavljivao vrlo pametne, "savremene" misli  potpisane upravo ovako. Tako sam  otkrila sjajnu Ivanu Rokvić, autorku tih redova koji će uskoro biti pretočeni u knjigu. Tome se unapred radujem, kao i druženju sa njom, jer obožavam lepe, uspešne žene koje, između ostalog, odlično barataju rečima. "Crno pero" piše bez diplomatskog uvijanja, konkretno, jasno, oštro, nikom ne podilazi, inspirativno sa snažnom, motivišućom porukom i jedno od glavnih pokretača zašto sam počela opet da pišem (iako svake noći u glavi imam čitave tomove).



Moj mali projekat n.v.m.journal@n.v.m.journal
Inspirisana Ivanom i mojom omiljenom Caroline De Maigret i njenim sjajnim @cdmdiary, pokrenula sam i ovu online beležnicu - style notes, odnosno tu objavljujem sve ono što se meni dopadne, na šta naletim, a što smatram vrednim čuvanja, u smislu dizajna, umetnosti, mode, lifestylea. Bez ikakvih velikih ideja i namera, puštam ga da raste i radujem se prijateljima iz čitavog sveta. Tu su sve moje ljubavi i recimo da je ovo skica za moj lifestyle magazin, jednog dana. U suštini - c'est moi.




Moja najveća ljubav, kad je o umetnosti reč - modna ilustracija. Momenat kad držim olovku u ruci znači izmeštanje u neki poseban, mnogo lep svet, gde ništa ne postoji sem mene i tog parčeta papira. Rado se prisetim saveta moje profesorke Jasmine Pantelić - svega onog o proučavanju oblika tela, pokreta, dočaravanja kvaliteta tkanina i različitim kvalitetima linija i efektima koji proizilaze iz istih. Trenutno ih crtam s namerom - tj. biće deo jednog projekta koji će uključivati i kolaž - nešto kao Arturo Elena meets Dina Broadhurst ali u #myway izvedbi sa malim osvrtom na Ines De La Fressange. Stay tuned!



La Parisienne @iva_macit jedan je od meni najjačih vetrova u leđa. Još jedna moja lavica i prava ljubav na prvi susret. Simpatično, čim sam joj videla tetovažu lava na ruci, samo sam je pitala kad joj je rođendan. Ostalo je naša mala istorija. Iva radi kao stilista, personal shopper i concierge u Parizu. Svakodnevno na svom instagram profilu prikazuje najsvežije in stores now komade svetskih brendova i otkriva sjajne pariske adrese.




Za pratiti -  blog @masimya
Marina me kupila svojom ležernošću, elegantnim i prefinjenim kombinacijama koje je moguće "iskopirati" i sa no name komadima. Ono što se meni najviše dopada jeste njen osmeh, spontanost, imidž jednostavne devojke... Njen stil je miks a la Parisienne, cosy & her way.



New faces - @zheynakatava Manekenka koja mi često služi kao inspiracija dok crtam. Izuzetno specifične lepote, krupnih prodornih očiju i sa sjajnom figurom - ume vrhunski da se transformiše, po čemu me podseća na  Lindu Evangelistu a njene crno-bele portrete bih rado okačila na zid. True glamazon sa nekim street fairy vibeom.



@theimpression_  Čitanjem ovog online magazina počinje moj dan - tj uživanjem u fenomenalnim runway reportima i odličnim fotografijama. Super ažurni, sa najnovijim informacija sa fashion weekova, editorijalima i kampanjama. Jednostavan  prikaz, fotografije u visokoj rezoluciji, brz pregled...  Sudeći prema do sad viđenom - aksesoari će definitivno vladati svetom mode. U moje favorite spadaju ogromne Gucci torbe, nalik cegerima, i super slatke čarape saštrasom istog brenda. Ukoliko bih ponela neki komad sa logo-rintom, to bi onda bile soknice sa mnoštvom duplih F i Fendi torbe čiji je dizajn zaista na nivou vrhunske umetnosti.
Moju opsednutost total black outfitima potvrđuje Alberta Feretti sa svojim kombinezonom svedenog kroja ali pravim sinonimom italijanskog chica i sofisticiranog seksipila. Jedino bih ga uveče zamenila nekim od ultra-glam haljina Julien Mac Donalda koje su čista provokacija u šljokicama. Super shiny sparkling - nešto između šaputanja, zvezda i šampanjaca, kako bi rekao Ficdžerald. Kako zahtevaju perfektnu figuru, eto i odlične motivacije za sate provedene na treningu.





TO BE CONTINUED...

Umesto zaključka - sjajan post Biljane Cincarević. A kako je jedan od mojih nadimaka "Umetnica" ( tako me nazvala moja prva ljubav, ljubi ga njegova mama Dara) onda ...


Foto: Instagram & The Impression