2018/01/17

Selo moje, lepše od Pariza...

Povratak na „nešto staro“ nije poraz. To je samo želja pomešana sa svešću da su neka stara vremena zaista bila dobra i da u novoj verziji mogu biti mnogo bolja. Jer  ste vi sami postali bolji... Put spoznaje nema određeni rok trajanja... mislim da bih mogla reći da je moj dug više od decenije.
Do samo pre 5 meseci, ne bih mogla da zamislim svoj život van Beograda. Bila sam ubeđena da su se moje žilice duboko primile pod onu kaldrmu i da sam „veći Dorćolac od pravih Dorćolaca“. Beogradu je na crtu mogao da stane samo Pariz.
15og januara otpočela je nova faza u mom životu. Vratila sam se da živim u svom seocetu, a da u prestonici samo radim. Ovaj put, to se nije desilo  iz nekog spoljašnjeg razloga. Ovaj put ja tako želim. Ti kilometri koje pređem u toku dana su trivijalna sitnica spram onoga dobrog što činim za sebe. Slikovito rečeno, to vam je kao kad čitavog života „jurite“ za glavnim dasom u kraju a onda shvatite da se neuporedivo bolje osećate pored onog simpatičnog momka iz komšiluka koji nije etiketiran izlascima u skupe restorane, beskrajnim nizom insta storija sa novim automobilom u glavnoj ulozi i to na prvom snegu na Kopaoniku.
Prvi put sam se od Beograda udaljila kada sam dala otkaz u tadašnjoj firmi i vratila se u selo da bukvalno čuvam ovčice. Drugi put sam se ozbiljno razbolela. Ovaj put tu odluku sam donela jer sam shvatila šta zaista želim, šta su moji prioriteti i šta me čini srećnom.
Nije bilo lako. Neće ni biti. Trebalo je dobro razmisliti, izvagati, proceniti da li je taj uticaj srca ometajući ili potporni faktor... Ja, po ugledu na tatu, često sam govorila da mi saveti ne trebaju. U ovom slučaju sam za mišljenje pitala sve one koje smatram pametnim. Beograd je grad koji mnogo volim, koji je umeo ida fascinira i inspiriše, u kome se provelo toliko divnih dana, gde su neki od najbitnijih ljudi u mom životu... Ne znači da se sada svega toga odričem niti da sam sve to zaboravila. Vreme je samo za novu fazu, a svaka faza nosi nešto samo svoje.
Prijatelji ako su pravi, ostaće svakako u mom životu; to se već jednom potvrdilo. Praktično rečeno, ti kilometri nisu svetlosne godine. Kako je Kapor to fino rekao „ Da mi padne saksija na glavu, ne bih žalio...“.


Vrlo važna stvar je kad shvatite da su stvari koje su vas prividno činile srećnim samo to, privid, i da su znale da vam zavaraju glad usled očaja ili lošeg raspoloženja. Lepo je imati uspešne i ostvarene prijatelje od kojih možete mnogo da naučite i koji vaš svet čine jednim glamuroznim mestom. Ali, ti prijatelji će otići sa svojim kućama; to su njihovi životi a vas čekaju vaši snovi i ambicije, koje samo vi možete ostvariti. Velike odluke i male sentimentalnosti ne idu zajedno. Odlučnost i hrabrost su neophodne, što ne znači da su sitne slabosti katastrofa. Treba pustiti da se osećaš onako kako se osećaš, ali ako je već cilj jasno definisan, onda ga stalno treba imati pre očima, kao drečavi post it papirić na frižideru.
Nedavno sam samo konsultovala jednog od ljudi čijem se umu divim. Kada pametan i sposoban čovek konačno osvesti  te svoje kvalitete, da li on mora biti spreman da se bori sam? Hoće li ga baš ta borba učiniti još boljim, u svakom smislu? Dobila sam potvrdan odgovor. Ukoliko već nemate bazu ili odskočnu dasku s kojom ćete preskočiti par koraka, realno je da morate sami. Nema ništa loše u tome da potražite pomoć (za mene, surovog indivudualca, veliki je pomak što i za savet pitam) ali se uzdate samo u sebe.


Već drugi dan kako sam prenela svoje stvari u porodičnu kuću, sedeći na svojoj omiljenoj fotelji, sa sve pucketanjem onog smedervca u pozadini, samo mi je, kao zvezda padalica, prošlo kroz glavu – meni je ovde baš lepo. Osećaj sigurnosti i spokoja i onog „mirnog spavanja“  nema cenu. Samo treba otkriti šta će ga doneti. Pružiće nam ga ona mesta i ljudi koje mi sami odaberemo. Kada ste na putu ostvarivanja SVOJIH želja, gde možete naći bolje uporište no tamo gde se osećate bezbedno, stabilno? Gde se kao formula u pit stop vratite da sredite gume i dopunite gorivo?
Svih ovih godina sam se zaista radovala kad krenem autoputem u pravcu Niša. To je samo bio mali znak pored puta. Jedan čovek mi je, znajući me tek par dana, rekao „Vuče tebe ovo ovde“. Kako samo drugi jasnije od nas vide neke stvari... umeju te šljokičaste naočare da zavaraju oči. A kako samo ume da usreći i ona čupava glavica koja me dočeka na kapiji!
Pre neki dan, u novinama veliki članak, s naslovom „Delije su me čekale, morao sam da se vratim kući“. Izjavio košarkaš Pero Antić. Kao i uvek, ljudi su značajan faktor i precizno ogledalo vas samih. Sad mi se čini da je onaj prinudni boravak u zavičaju bio samo neka vrsta pripreme terena za ovo što tek sad predstoji. Oformila se fina grupa dragih ljudi koji su me fascinirali svojom lestvicom postignuća u životu, širini i čvrstini stavova, svojim samopouzdanjem i samosvešću... i uverili da prosta rečenica „On je dobar čovek“  vredi  više od ukupnog zbira eura, kubika i kvadrata.
Velike ciljeve prate i oni mali, da kažemo svakodnevni; kao svojevrsni podsetnici da se ide napred, kao spontani aplauzi i tapšanje po ramenu. Bravo, korak po korak... Za početak, „Vidojeva mala“ će da dovrši neke njegove započete poslove, da i on negde bude ponosan na mene i opravdam to srednje slovo koje nosim. A inače, izjavih pre neki dan kako će jednog dana i mene predsednik opštine pohvaliti kao nekog ko je doprineo razvoju Topole... J. Isključivo, my way.


Fot: parryz.com, pinterest

2018/01/03

Parižanka iz radionice

Ima neki vic o dragim mi Crnogorcima koji kaže da čim se rode nekako uvek gledaju put Beograda. Onda sam ja, verovatno čim sam udahnula taj prvi vazduh, vratić iskrivila pravac Pariza; najdraža tetka, druga majka, živi u tom divnom gradu i onako lepo izgovara ono „R“, tamo je Louvre, tamo je Nina Ricci... Zamišljala sam da čitav Pariz miriše na L Air du Temps. Težak sam frankofil; mora se znati govoriti najlepši jezik na svetu, tako očaravajuće sladak i seksi, sa velikom dozom otmenosti.  Kao stvoren za umetničke duše, ludo hrabre u srcu. IG profil – na francuskom, drage ljude zovem „cheries“ , šifra na telefonu – na francuskom, lozinke isto tako, jezik na mobilnim – na francuskom, najdraži kafe „Pastis“ (pravi bistro a la francaise, sa sve zvucima šansona...)U pekari se kupuje baget, smokey eyes i beretka na glavu, potpuno luda za enterijerima onih velelepnih hotela na Champs Elysees... La Parisienne avec les etoiles, c’est moi. To je opšta slika – le premier impression. Ali... Kad se već nekim čudom rodite na ovom podneblju, onda to mora da unese i malo onog Kaporovskog šmekerizma svojstvenog ovoj kaldrmi ovde, malo onog Karađorđevog bunta i inata šumadijskih seljaka...


Na rođendan jednog sjajnog prijatelja otišla sam baš tako, po pariski. Rekoh, mora neko da bude Parižanka na toj zabavi, među svim onim glumcima koji su pristigli za šank kafea upravo sa dasaka koje život znače. Kako bi to moj drug Filip, stručnjak za marketing rekao – moraš se izdvojiti nečim, da te pamte. OK. Imam beretku sveže pristiglu iz Bon Marchea, finu, kašmirsku u boji crvenog vina. U nekom momentu shvatim da istu takvu, samo teget, nosi moj idol, majstor Života, tokom svih epizoda „Priča iz radionice“. Uspela sam da nasmejem mog Vujketa konstatacijom da je ta beretka upravo „tajna veza“ između mene i čuvenog mehaničara.
Zašto Života? Naizgled običan čovek, majstor, ali vrhunski, koji među prijateljima ima i mesare i glumice, i političare i prosjake. Zato što ume da bude i lafčina i budalčina – domišljat i sposoban ali sklon naivnostima. Zato što ima veliko srce i što je sjajan prijatelj, uvek spreman da pomogne, zato što se retko kad sasvim opameti sve i  skupo plati tu svoju naivnost. Zato što ume da prizna da je pogrešio i stotinu puta u svesci- kupusari napiše „Ja sam blesav“ . Ima svoj kanal u kom nalazi neki svoj mir i to parče prostora samo za sebe, ali u kom čita Platona... I nekad ga je teško razumeti, onako kao čovek čoveka, zbog svih kontradiktornosti i neočekivanosti... Ali baš  iz tog malog haosa nastaje fini sklad koji nas čini posebnim jer smo svi različiti.


Ova Parižanka je te sjajne večeri, slušajući maestralnog Žarka Stepanova kako peva Sinatru, pila viski. Lepo mi stoji ona čaša, slaže se uz tetovaže i muški sat. Kažu da se uvek dočekam na noge, ali se istopim na Chris Isaaca i „Wicked games“. Citiram Jagoša Markovića i Jane Birkin, ali najviše verujem u tatine mudrosti. Čitam Vogue I Politiku. Sa drugom Ivom raspredam o vrstama farbe, sa sve štiklicama i malom crnom haljinom. Graciozno i spavam, ali volim da cepam drva. Najviše volim haljine ali sam se od najranijeg detinjstva igrala kamionima. Može ceo Dorćol da se okrene za mnom, ja znam samo jednog čiji hod mene fascinira. Mogu da sedim u Lavashu  i da maštaram što nisam tamo negde i gledam Dnevnik na nečijem ramenu. Parisku kaldrmu osećam kao svoju pravu podogu ali mi je moja livada u Vićiji nezamenljiva. To što me mnogi povrede, ne vidim kao svoju slabost već njihovu  nesvesnost. Svako je u moj život doneo nešto dobro. Svako! Noćna sam ptica ali najviše volim jutro. Mogu sve a mogu i da neću.Lupam vratima kad sam ljuta ali prva mašem belom zastavom. Znam šta mi se može ali znam šta mi se hoće. Tatin sam sin i Zvončica. Fasciniraju me kamioni ali odlepim na ružičastog jednoroga. Velika sam ali najviše volim kad sam "mala". 
Čini mi se da ću i ja zapisati u moju sveščicu: "Ja sam blesava". 
Divno je uživati u različitostima svih nas, izazov upoznavati ljude, prava ljubav voleti ih sa svim manama i vrlinama... iznenaditi se onim što se krije iza očiglednog i onim potpuno neočekivanim, gde jedno nužno ne potire drugo... I sve to gledati kao posebnu vrstu igre, svojevrsnog preživljavanja i proživljavanja. Unikat doživljaja. 


Foto: Pinterest

Tvoja poznata devojka

Ona čitav život živi po nekoj modi i u modi. I živi u skladu sa visokim očekivanjima koja imaju ljudi koji je vole. Ne sme da padne jer ne treba da padne. Drugi ne mogu da joj zamisle neku grešku, ona ih sebi ne prašta. Pritisak je veliki i ona ga nosi kao džakče sa zlatnim polugama. Zgodno je i lepuškasto a teško. Oduvek se visoko kotirala – po vaspitanju, ocenama u školi, odgovornosti, profesionalnosti; uvek najbolja i omiljena.

Sviće još jedno jutro na Starom Gradu. Sunce gotovo agresivno, iako mu nije vreme, upada kroz prozor i pada na čupavi ružičasti tepih. Na sofi su jastuci sa motivima Ajfelove kule, na stočiću gomila nepročitanih časopisa – Elle i Top Speed. Tu su i knjige, od Jeane Damas, IT devojke, blogerke, sa posvetom na francuskom... i biografija Ficdžeraldove  Zelde. Cveće dobijeno od druga, poznatog glumca, još malo pa je uvelo.



Minut protezanja po krevetu, u šortsu sa zlatnim mašnicama i brzinsko spremanje za odlazak na trening na vrhu otmenog hotela na Terazijama.  Današnji stajling je inspirisan Francuskinjom Louise Follain – crna pletena haljinica, kožna jakna, čizmice i beretka.
Od ove sezone, zadovoljna svojim  pločicama, po prvi put u životu nosi kratki top i helanke koji je za poznati brend kreirao njen drug sa fakulteta. Među „cimerkama“ je uveliko poznata kao modna ikona, da su čak i treneri počeli da se razumeju u tu modu. To je ona koja zalupka potpeticama kad uđe u salu, kojoj stalno zvoni neki od 3 telefona i koja radi muške sklekove.
Naredni pit stop – fina kafeterija u centru grada, s pogledom na izlog iz kog svetluca Rolex. Kafa sa urednikom renomiranog magazina pretvorenim u sjajnog prijatelja je postala tradicija. Neobavezno čavrljanje na ozbiljne teme- o životu, utakmicama, ljubavi i kjniževnosti.
Korakom Kralja oslobodioca silazi na Dorćol u ulicu koja je postala fashion district, beogradski Avenue Montaigne. Ređaju se sastanci, klijentkinje, stilisti, modni urednici, glumice...
Kad otkuca 20h hitrim korakom juri u stan gde se za 20 minuta sređuje za reviju u hotelu koji je svojevrstan simbol beogradskog hotelijerstva. Umor se krije iza ispeglanih šiški, još malo maskare. Izbor pada na kožnu suknju, leopard print i potpetice. Mora se biti lep i nasmejan! Veliki MUST: 
Eno je, veselo čavrlja sa prijateljicom, jednom od najboljih PRova, o budućim projektima i ponešto o životu. Dolazi fotograf, legenda Beograda, stiže i asistentknja poznatog kreatora, čuje se „ćao“ od čuvenog manekena i gospođe kreatorke, s drugog kraja maše omiljena manekenka, druga daje znak „zovi na kafu“ ... Prvi red je postao navika, preko puta je legendarna modna ikona Beograda, pored poznato Tv lice... U bekstejdžu se grli sa ekipom organizatora. Koktel nakon revije je prilika da se večera- čokoladni mus i koktel sa kremastim likerom... 
Stiže poruka od drugarice dizajnerke – "Upravo sletela iz Pariza - kad ćemo na koktele u Beton halu – petak je“.


Petak je samo još jedan dan koji razdvaja radne dane od vikenda kada počinje jedan drugi život... I kada će je isti onaj autobus kojim se 15 godina vozi odvesti do kapije koju planira da prefarba ove godine, gde je čeka čupava glava sa vučjim očima, gde iza dve velike srebrne jelke proviruje kuća kao ona Skarletina Tara... Gde se na terasi, koju je majstor Mlađa pokrio ovog leta, proteže crni mačak i na kvarno uleće u sobu da bi se smestio na fotelju, kraj šporeta na drva.
Noć do podne ne važi za njenu nedelju. Još se razvlači fna izmaglica nad livadama, pogled na Zagoricu kao da je Da Vinči slikao sa onim sfumato efektom...Ustaje se ranije, pa u staroj tatinoj jakni hrane životinje, čiste mašine od jučerašnje radne akcije, jer ne možeš komšiji vratiti zaprljan plug, pa se pere auto- kako u grad s tom belom kojaje postala boja kafe... Uvežbano oblačenje na brzinu, u stilu Kate Moss kad je paparaci nahvataju na aerodromu, pa odlazak na omiljenu kafu u najdraži žuti separe rezervisan za određenu grupu ljudi. Listanje „Politike“, neobavezni jutarnji razgovori, pretresanje vesti iz varoši...
Omiljenom kaldrmom se stiže do Maksija pa juri po baget i paketiće za decu; trebaće i Eurokrema, obećala im je one tradiconalne nedeljne palačinke. Valja dokupiti i neki ukras za jelku, da  godina donese nešto novo i lepo. 
Kući se stiže taman na vreme da se pogledaju najnoviji prilozi Mirka Alvirovića, po ko zna koji put pročita poneka stranica "Znakova pored puta" a onda na stranice ružičaste sveščice zapišu sve one bitne stvari; o čemu se sanja, šta se želi, sve one neizrečene lepe reči... i one manje lepe pretočene iz suza sa jastuka... A sve pod budnim okom plišanog mede, koji o svemu ćuti, isto kao što onaj papir trpi sve. 

Koliko ništa ne znamo jedni o drugima? Koliko su predrasude blokirajuće? Kako nijedno "ma sigurno je tako" nije zapravo nikakvo... Koliko je ono što je taaako očigledno takooo pogrešno... Koliko su nam često životi prenatrpani gomilom sitnica koje se prividno čine bitnim a zapravo se lako pretvore u mehuriće sapunice... A kad svakodnevicu zatrpate takvim stvarima koliko nam ostaje vremena za ono što je nama zaista bitno, po srcu? I šta će nam onda doneti pravu sreću? 
Uputstvo za "upotrebu" - obratiti pažnju na sklop rečenica, brzinu toka misli i nabacivanja reči, emocije koje se čitaju između redova. I dolazi se do tačnog odgovora.