2018/01/30

Lomljivo.

Sakupljala je moja mama, još od devojačkih dana raznorazne kristalne i porcelanske figurice. Bilo je tu svega, od konjića do anđela, a čuvala ih je u vitrini, iza staklenih vratanaca. Pa kad to treba da se briše, pa jaoj, to se uzimalo u ruke pažljivo a brisalo s divljenjem i strahopoštovanjem.
Staklena vratanca smo sestra i ja smele da otvorimo tek kad smo dovoljno porasle, da se ima poverenja u naše baratanje  tim osetljivim i lomljivim stvarima; kao da posedujemo Koh-i-noor, u najmanju ruku... Al’ naučilo se...


Zašto onda neki ljudi nikad ne porastu dovoljno da nauče kako da rukuju tuđim osećanjima, koja su isto tako vredna i lomljiva... Treba li na srce zalepiti onu sliku vinske čaše i kao veliki pečat natpis „Fragile“? Ja se svojih ne bojim i s godinama ih sve otvorenije i hrabrije pokazujem, praveći od njih svojevrstan štit i pretvarajući ih u moć, a ne slabost... ponosna na njih. Što bi rekla Zona Zamfirova, ono kad prizna sve Manetu:“Ja to učinih, a on nek čini šta hoće“. Zone, moj čovek.
Ima li šta gore nego kajati se zbog neurađenog, neizrečenog, propuštenog...? Kako će znati ako mu ne kažeš?


I onda kažeš. Što bi rekla moja super powerful fitnes cimerka Gaga, ljudina od žene: „Ti kad sročiš poruku, čovek prvo mora da se zamisli da li je dovoljno pismen da ti adekvatno odgovori“
 Šalu na stranu, jest’ da i ja umem da kažem da lepše pišem no što pričam, no ne treba neka pismenost da bi se reklo bar „Hvala“ ...
Nikako ne mogu da dokučim kako ljudi ne sagledaju koliko je u tih nekoliko redova  stalo nečije smelosti, srčanosti,  želja, nade, vere... i onda se ogluše o sve to i bukvalno zgaze sve to onako mučki, đonom, a trag ostane u vidu najodvratnijeg glagola u pasivu seen-vu-viđeno... Razbi se stakleni konjić... Pa ne sme to tako grubo...


U prvom redu, poštovanje. Jasno da srce ima neka drugačija pravila i merila, ponekad potpuno nerazumna svima sem njemu samom, ali gde nestade poštovanje, zašto iskrenost ode u bescenje... Zašto  se tuđa osećanja uzimaju zdravo za gotovo, samo jer su, eto tuđa... Kako ono reče Duško Radović, svi  se prave da su već voljeni... Kao da svakodnevno na svakom koraku bivaju zasipani srcima, poljupcima, nežnim rečima... Taj neko vam je otvorio dušu, dao ono najvrednije i najčistije što ima a završi kao onaj nesretni Jozef u Kafkinom „Procesu“- osuđen na  propast a ne zna ni šta je skrivio... Pa pomisli li taj neko kako se u tom trenutku naš „Jozef“ oseća? Jesmo li mu bar s*ebali dan?
Tanjir se sastaviti neće ako ga slomite pa mu kažete „izvini“ , ali ako smo ljudi, bar zvanično, onda to neko biće koje nam pruži najdivnije od sebe, zaslužuje bar  uvažavanje. Nikad nije lako progutati ponos, pobediti strah, rizikovati, pa i  ostaviti dostojanstvo po strani... uložiti sve na želju da bude lepše... u dvoje. Tišina nije odgovor. Dovoljno je nekad upotrebiti znanje koje steknemo u prvim godinama života.  Kad nam nešto neko da, kaže se hvala. 

Istinsku moć nam daju samo sopstvena osećanja, čista i iskazana, a lažnu (nad)moć tuđa koja ne znamo da cenimo a to nije ništa drugo do slabost.
Pazite na svoje staklene konjiće. 



Foto:Pinterest








2018/01/17

Selo moje, lepše od Pariza...

Povratak na „nešto staro“ nije poraz. To je samo želja pomešana sa svešću da su neka stara vremena zaista bila dobra i da u novoj verziji mogu biti mnogo bolja. Jer  ste vi sami postali bolji... Put spoznaje nema određeni rok trajanja... mislim da bih mogla reći da je moj dug više od decenije.
Do samo pre 5 meseci, ne bih mogla da zamislim svoj život van Beograda. Bila sam ubeđena da su se moje žilice duboko primile pod onu kaldrmu i da sam „veći Dorćolac od pravih Dorćolaca“. Beogradu je na crtu mogao da stane samo Pariz.
15og januara otpočela je nova faza u mom životu. Vratila sam se da živim u svom seocetu, a da u prestonici samo radim. Ovaj put, to se nije desilo  iz nekog spoljašnjeg razloga. Ovaj put ja tako želim. Ti kilometri koje pređem u toku dana su trivijalna sitnica spram onoga dobrog što činim za sebe. Slikovito rečeno, to vam je kao kad čitavog života „jurite“ za glavnim dasom u kraju a onda shvatite da se neuporedivo bolje osećate pored onog simpatičnog momka iz komšiluka koji nije etiketiran izlascima u skupe restorane, beskrajnim nizom insta storija sa novim automobilom u glavnoj ulozi i to na prvom snegu na Kopaoniku.
Prvi put sam se od Beograda udaljila kada sam dala otkaz u tadašnjoj firmi i vratila se u selo da bukvalno čuvam ovčice. Drugi put sam se ozbiljno razbolela. Ovaj put tu odluku sam donela jer sam shvatila šta zaista želim, šta su moji prioriteti i šta me čini srećnom.
Nije bilo lako. Neće ni biti. Trebalo je dobro razmisliti, izvagati, proceniti da li je taj uticaj srca ometajući ili potporni faktor... Ja, po ugledu na tatu, često sam govorila da mi saveti ne trebaju. U ovom slučaju sam za mišljenje pitala sve one koje smatram pametnim. Beograd je grad koji mnogo volim, koji je umeo ida fascinira i inspiriše, u kome se provelo toliko divnih dana, gde su neki od najbitnijih ljudi u mom životu... Ne znači da se sada svega toga odričem niti da sam sve to zaboravila. Vreme je samo za novu fazu, a svaka faza nosi nešto samo svoje.
Prijatelji ako su pravi, ostaće svakako u mom životu; to se već jednom potvrdilo. Praktično rečeno, ti kilometri nisu svetlosne godine. Kako je Kapor to fino rekao „ Da mi padne saksija na glavu, ne bih žalio...“.


Vrlo važna stvar je kad shvatite da su stvari koje su vas prividno činile srećnim samo to, privid, i da su znale da vam zavaraju glad usled očaja ili lošeg raspoloženja. Lepo je imati uspešne i ostvarene prijatelje od kojih možete mnogo da naučite i koji vaš svet čine jednim glamuroznim mestom. Ali, ti prijatelji će otići sa svojim kućama; to su njihovi životi a vas čekaju vaši snovi i ambicije, koje samo vi možete ostvariti. Velike odluke i male sentimentalnosti ne idu zajedno. Odlučnost i hrabrost su neophodne, što ne znači da su sitne slabosti katastrofa. Treba pustiti da se osećaš onako kako se osećaš, ali ako je već cilj jasno definisan, onda ga stalno treba imati pre očima, kao drečavi post it papirić na frižideru.
Nedavno sam samo konsultovala jednog od ljudi čijem se umu divim. Kada pametan i sposoban čovek konačno osvesti  te svoje kvalitete, da li on mora biti spreman da se bori sam? Hoće li ga baš ta borba učiniti još boljim, u svakom smislu? Dobila sam potvrdan odgovor. Ukoliko već nemate bazu ili odskočnu dasku s kojom ćete preskočiti par koraka, realno je da morate sami. Nema ništa loše u tome da potražite pomoć (za mene, surovog indivudualca, veliki je pomak što i za savet pitam) ali se uzdate samo u sebe.


Već drugi dan kako sam prenela svoje stvari u porodičnu kuću, sedeći na svojoj omiljenoj fotelji, sa sve pucketanjem onog smedervca u pozadini, samo mi je, kao zvezda padalica, prošlo kroz glavu – meni je ovde baš lepo. Osećaj sigurnosti i spokoja i onog „mirnog spavanja“  nema cenu. Samo treba otkriti šta će ga doneti. Pružiće nam ga ona mesta i ljudi koje mi sami odaberemo. Kada ste na putu ostvarivanja SVOJIH želja, gde možete naći bolje uporište no tamo gde se osećate bezbedno, stabilno? Gde se kao formula u pit stop vratite da sredite gume i dopunite gorivo?
Svih ovih godina sam se zaista radovala kad krenem autoputem u pravcu Niša. To je samo bio mali znak pored puta. Jedan čovek mi je, znajući me tek par dana, rekao „Vuče tebe ovo ovde“. Kako samo drugi jasnije od nas vide neke stvari... umeju te šljokičaste naočare da zavaraju oči. A kako samo ume da usreći i ona čupava glavica koja me dočeka na kapiji!
Pre neki dan, u novinama veliki članak, s naslovom „Delije su me čekale, morao sam da se vratim kući“. Izjavio košarkaš Pero Antić. Kao i uvek, ljudi su značajan faktor i precizno ogledalo vas samih. Sad mi se čini da je onaj prinudni boravak u zavičaju bio samo neka vrsta pripreme terena za ovo što tek sad predstoji. Oformila se fina grupa dragih ljudi koji su me fascinirali svojom lestvicom postignuća u životu, širini i čvrstini stavova, svojim samopouzdanjem i samosvešću... i uverili da prosta rečenica „On je dobar čovek“  vredi  više od ukupnog zbira eura, kubika i kvadrata.
Velike ciljeve prate i oni mali, da kažemo svakodnevni; kao svojevrsni podsetnici da se ide napred, kao spontani aplauzi i tapšanje po ramenu. Bravo, korak po korak... Za početak, „Vidojeva mala“ će da dovrši neke njegove započete poslove, da i on negde bude ponosan na mene i opravdam to srednje slovo koje nosim. A inače, izjavih pre neki dan kako će jednog dana i mene predsednik opštine pohvaliti kao nekog ko je doprineo razvoju Topole... J. Isključivo, my way.


Fot: parryz.com, pinterest

2018/01/03

Parižanka iz radionice

Ima neki vic o dragim mi Crnogorcima koji kaže da čim se rode nekako uvek gledaju put Beograda. Onda sam ja, verovatno čim sam udahnula taj prvi vazduh, vratić iskrivila pravac Pariza; najdraža tetka, druga majka, živi u tom divnom gradu i onako lepo izgovara ono „R“, tamo je Louvre, tamo je Nina Ricci... Zamišljala sam da čitav Pariz miriše na L Air du Temps. Težak sam frankofil; mora se znati govoriti najlepši jezik na svetu, tako očaravajuće sladak i seksi, sa velikom dozom otmenosti.  Kao stvoren za umetničke duše, ludo hrabre u srcu. IG profil – na francuskom, drage ljude zovem „cheries“ , šifra na telefonu – na francuskom, lozinke isto tako, jezik na mobilnim – na francuskom, najdraži kafe „Pastis“ (pravi bistro a la francaise, sa sve zvucima šansona...)U pekari se kupuje baget, smokey eyes i beretka na glavu, potpuno luda za enterijerima onih velelepnih hotela na Champs Elysees... La Parisienne avec les etoiles, c’est moi. To je opšta slika – le premier impression. Ali... Kad se već nekim čudom rodite na ovom podneblju, onda to mora da unese i malo onog Kaporovskog šmekerizma svojstvenog ovoj kaldrmi ovde, malo onog Karađorđevog bunta i inata šumadijskih seljaka...


Na rođendan jednog sjajnog prijatelja otišla sam baš tako, po pariski. Rekoh, mora neko da bude Parižanka na toj zabavi, među svim onim glumcima koji su pristigli za šank kafea upravo sa dasaka koje život znače. Kako bi to moj drug Filip, stručnjak za marketing rekao – moraš se izdvojiti nečim, da te pamte. OK. Imam beretku sveže pristiglu iz Bon Marchea, finu, kašmirsku u boji crvenog vina. U nekom momentu shvatim da istu takvu, samo teget, nosi moj idol, majstor Života, tokom svih epizoda „Priča iz radionice“. Uspela sam da nasmejem mog Vujketa konstatacijom da je ta beretka upravo „tajna veza“ između mene i čuvenog mehaničara.
Zašto Života? Naizgled običan čovek, majstor, ali vrhunski, koji među prijateljima ima i mesare i glumice, i političare i prosjake. Zato što ume da bude i lafčina i budalčina – domišljat i sposoban ali sklon naivnostima. Zato što ima veliko srce i što je sjajan prijatelj, uvek spreman da pomogne, zato što se retko kad sasvim opameti sve i  skupo plati tu svoju naivnost. Zato što ume da prizna da je pogrešio i stotinu puta u svesci- kupusari napiše „Ja sam blesav“ . Ima svoj kanal u kom nalazi neki svoj mir i to parče prostora samo za sebe, ali u kom čita Platona... I nekad ga je teško razumeti, onako kao čovek čoveka, zbog svih kontradiktornosti i neočekivanosti... Ali baš  iz tog malog haosa nastaje fini sklad koji nas čini posebnim jer smo svi različiti.


Ova Parižanka je te sjajne večeri, slušajući maestralnog Žarka Stepanova kako peva Sinatru, pila viski. Lepo mi stoji ona čaša, slaže se uz tetovaže i muški sat. Kažu da se uvek dočekam na noge, ali se istopim na Chris Isaaca i „Wicked games“. Citiram Jagoša Markovića i Jane Birkin, ali najviše verujem u tatine mudrosti. Čitam Vogue I Politiku. Sa drugom Ivom raspredam o vrstama farbe, sa sve štiklicama i malom crnom haljinom. Graciozno i spavam, ali volim da cepam drva. Najviše volim haljine ali sam se od najranijeg detinjstva igrala kamionima. Može ceo Dorćol da se okrene za mnom, ja znam samo jednog čiji hod mene fascinira. Mogu da sedim u Lavashu  i da maštaram što nisam tamo negde i gledam Dnevnik na nečijem ramenu. Parisku kaldrmu osećam kao svoju pravu podogu ali mi je moja livada u Vićiji nezamenljiva. To što me mnogi povrede, ne vidim kao svoju slabost već njihovu  nesvesnost. Svako je u moj život doneo nešto dobro. Svako! Noćna sam ptica ali najviše volim jutro. Mogu sve a mogu i da neću.Lupam vratima kad sam ljuta ali prva mašem belom zastavom. Znam šta mi se može ali znam šta mi se hoće. Tatin sam sin i Zvončica. Fasciniraju me kamioni ali odlepim na ružičastog jednoroga. Velika sam ali najviše volim kad sam "mala". 
Čini mi se da ću i ja zapisati u moju sveščicu: "Ja sam blesava". 
Divno je uživati u različitostima svih nas, izazov upoznavati ljude, prava ljubav voleti ih sa svim manama i vrlinama... iznenaditi se onim što se krije iza očiglednog i onim potpuno neočekivanim, gde jedno nužno ne potire drugo... I sve to gledati kao posebnu vrstu igre, svojevrsnog preživljavanja i proživljavanja. Unikat doživljaja. 


Foto: Pinterest