2019/01/23

Tvoje knjige, tvoja stvar. Dovlatov


„Dovlatov“ je prvi ruski film koji sam skroz svesno, dobrovoljno i sa ogromnim zanimanjem pogledala. Meni samo treba ubaciti zrnce ludila J posle sve ide lako. I jesam očekivala nešto veliko, ozbiljno i značajno. Predrasude razbijene, predubeđenje se isplatilo.
Iskreno, nisam ni znala ko je zapravo Sergej Dovlatov. Čula sam za njega relativno skoro gledajući jutarnji program u kome je gostovao tamo neki lep, mlad glumac. Sećam se samo da me je fascinirao pričom kako je dobio ulogu i kako pre ovog flma nije znao ni reč ruskog. I to je bilo to.
Sve do nedavno kada me je taj, kažu, zlatni dečko, zaintrigirao svojim ulogama i razmišljanjima (nije samo zato što je lep još i lav J ) i nema druge, film se mora pogledati. Štreberski se pripremim čitajući raznorazne tekstove o ovom ruskom piscu i specifičnoj figuri ruske književnosti (a opet običnom čoveku s kojim se većina nas može poistovetiti – objasniću kasnije...) kao i intervjue s tim lepim Milanom Marićem. Prosto, sramota me je da ne znam ništa o onome što čitam, slušam, gledam... (reče osoba koja je počela da čita Top Speed da bi o automobilima mogla ravnopravno da razgovara sa drugarima). Radoznalost ne ubija mačke.




Priznajem da sam gledajući film hvatala beleške; misli koje mi se dopadaju i zapisivala utiske jer sam već nakon prvih par rečenica izgovorenih na filmu shvatila da je Dovlatov „moj čovek“.
Svejedno mi je da li ću zvučati egoistično, ali sve vreme sam razmišljajići o Dovlatovu zapravo mislila o sebi tj. svom životu i ulozi u njemu.  U životu se možete povezati sa  i prilagoditi raznoraznim ljudima, ali istinski, onako za stvarno, se možete razumeti samo sa onima koji dele vaš senzibilitet, u ovom slučaju, umetnički.
„Žudnja za perfekcijom i relativne slobode“- zvuči kao apsolutno pogođen „horoskop“. Ukratko sumirani ciljevi i postojeće stanje. Izgleda da mi se film desio u pravo vreme – kad i sama spadam u disidente  - u nastojanju da ostvarim svoj san iz ranog detinjstva. Ja ovu fazu života nazivam ličnom tranzicijom, ispunjenom svakodnevnim borbama, velikim nevoljama i malim radostima, kako i kaže sam Sergej.
U filmu su prikazani običnih 6 dana u životu ruskog pisca -  dovoljno da se na ubrzanom kursu proživi život. Dovlatov je veliki čovek nežne duše, bistrog prkosnog pogleda, sanjar i surovi realista koji se od svakodnevnih udaraca života brani onim poluosmejkom u uglu usana. Uz sve lomove, sumnje, bol... ipak ostaje svoj. Ima jedna sjajna rečenica: „Znaš li koliko je hrabrosti potrebno da se bude niko a i dalje svoj?“ Koliko god da ste pametni i samosvesni, potrebno je s vremena na vreme, da vas neko ovako gurne laktom u rebra (poželjno je u momentu kada se nalazite u viru svojih ciljeva, snova, beznađa, razočarenja i nemoći).
Jako je mučno raditi za ljude koji vam nisu blizu ni po osnovnoj pismenosti a tek prema obrazovanju, kulturi i sveopštem znanju; slušati „poslovnu komunikaciju“ gde dominiraju reči koje čujete na ćošku, od lokalnih besposličara, biti svestan uticaja mase i njenog nakaradnog ukusa a u isto vreme i svega onoga što ste vi i svih stepenika koje ste prešli da biste postali to što jeste. A da li ćete to i ostati? Kad od vas zahtevaju ono što „ljudi traže“, što danas „prolazi“, donosi novac... Odvratan je osećaj kada ti izmene napisano jer nije podobno i ne odgovara tamo nekom... kad ti se u posao mešaju oni koji oni koji ne poznaju ni osnove istog a stil i ukus su kupili od preprodavca brendirane garderobe... A ti se sećaš nabora i čvora sa rimske toge i kapanja tuša koji bi rezultirao cepanjem papira i ’ajmo sve iz početka... težine knjiga iz istorije umetnosti... dok je njima bitan samo dvostruki udar prstom o ekran pametnog telefona...
Zato znam kako je kad ti traže iznova napisan „bolji“ tekst, iznova nacrtan „bolji“ crtež... I znam koliko je teško i zato mi je i trebala ova priča... o svemu. I zbog svega.


Sergeju Dovlatovu prebacuju da nema heroja i da je to ono što bi začinilo njegovo spisateljstvo. Njegov odgovor je maestralan – nisu li heroji svuda oko nas, svi oni koji žive svoj život, ma koliko mali bio. Samo postojanje misli je herojski čin. Setih se da sam gotovo svako jutro prolazeći pored Bajlonijeve pijace mislila kako bi mnoge trebalo dovesti baš tu, u 7 ujutru, po mrazu, da upoznaju sve one ljude koji na izlinjalim tepisima prodaju ono što se u kući našlo i nije im više potrebno ...sem da im obezbedi bar neka mizerna sredstva za život. I to je herojski.
Kako drug kaže Dovlatovu – poštenije je ukrasti auto nego pisati o onome što ne želiš. Kad pristaneš da puziš, gubiš sebe i nestaješ.
„Tvoje knjige – tvoja stvar“. Svako od nas ima svoj my way. Zašto bi bilo tačno kad nam neko kaže „treba ovako, moraš tako“. Jeste teško gledati kako neki drugi ljudi na neke druge načine postižu baš ono o čemu vi sanjate. Pomaže jedino iskren razgovor sa samim sobom, a onda i glasno odbijanje svega onoga što niste vi.
Herojski je i sačuvati u sebi tog dečaka, devojčicu i u stanju očaja ipak misliti na tuđu sreću. Pravim se da nisam neki emotivac i da mi uglavnom “nije ništa“ ali me je jako rastužilo to što Dovlatov kroz čitav film pokušava sakupiti 25 rubalja kako bi ćerki kupio lutku kakvu ima i njena drugarica. Svet bi bio mnogo bolje mesto za život kada bi ljudi imali više osećaja za sebi bliske, uprkos svim velikim nevoljama, jer i mala radost nekom može značiti mnogo, kao i reč podrške i istinskog interesovanja.
Volela bih i ja da čujem „hej, ti imaš tvoj stil, svi smo različiti, ima mesta za sve, samo veruj“ umesto onog „ma ti si super, ne brinem ja za tebe“. Ne brineš jer misliš da nemam briga i zapravo te nije briga.


Volim način na koji Dovlatov reaguje na svakodnevne udarce – sa onim njegovim sarkastčnim humorom i naizgled nehajno, kao da samo fino prelazi preko svih tih stvari koje ga zabole. Nehajno i ležerno, baš kako mu je i šal obmotan oko vrata... kao svojevrsni, simbolični detalj. I samo oni koji ga zaista vole i razumeju, umeju da zastanu i da jednim, dubokim pogledom spoznaju da je u problemu.
Vera da će ipak, na kraju, sve biti dobro je osnovna snaga i verovatno je jedan od najvećih uspeha u životu, sačuvati tu veru i ne slomiti se. To je osnovni princip samoodržanja. I jako je teško, i sačuvati je i još gore kad je treba izgubljenu vratiti. Poruka filma je sama po sebi optimistična, iako je Dovlatovljev život, po mom mišljenju, obojen onim sumornim bojama, baš kakve i dominiraju u filmu. Sve te sive, braonkaste, isprano crvenkaste, crne tačke... kao kod impresionista, daju mutan prizor, dodatno obojen maglom i hladnoćom. Taj mraz kao da se zamrzao na licima junaka – ispijenim, bledim, sa velikim očima... Jako je tužno što je pisac uspeo da godinama održi tu veru a da nije saznao kakav je uspeh postigla njegova reč.
Meni je „Dovlatov“ dobrošao kao znak pored puta, važna lekcija i podsećanje, bolje reći ohrabrivanje, da treba istrajati u svojim ciljevima i insistirati na istinskim vrednostima koje nosimo u sebi, pogotovo onda kada se svi čini uzaludnim. Neki dan sam sestru iznenadila tonom kojim sam izgovorila veliko NE – radu sa ljudima čije mi se ni osnovno vaspitanje ne dopada. Dalje nećemo. I sama sam se nasmejala setivši se kako je Sergej onom izdavaču rekao da od*ebe...
Veliko je otkriće spoznati tog disidenta u sebi, a u isto vreme i sjajan osećaj kad naučite nešto novo, proširite interesovanja i svoje vidike i povežete se sa ljudima koji su „drugačiji“ (čitaj normalni) sve i da se taj krug s godinama sužava.
Kako je već to Milan rekao u odličnom intervjuu za B92 -"Ne znam zašto se mi kao nacija previše bavimo time ko nas voli i ko nas ne voli. To je više odraz deteta. Ajde da mi jednom porastemo, da se ne pitamo ko nas voli, nego da budemo pametni i mislimo svojom glavom." 
Isto bi trebalo da bude i u životu - kada odrastete i naučite ko ste i šta ste. 
Savremenim, praktičnim načinom komunikacije rečeno  - ne treba brisati objavu o predstavi koja vam se dopala samo zato što je uspela da sakupi nekoliko „sviđanja“ za raziku od slike sa plaže koju su stotine obasule srcima. Herojski je.




Fotografije:
www.rbth.com
www.cineuropa.org
www.cinematerial.com

2018/12/24

Razvedravanje u toku


Moj tata je svojevremeno čitao dnevni list „Press“  koji sam  pozajmljivala čim bi ga odložio na naslon kauča, što je bio znak „ja sam pročitao, sad možete da ga uzmete“.
Nekako sam se najviše radovala kolumni nekog Branka Rosića, iako je on tu često pominjao i engleske navijače i pivo i rok i FC Chelsea  - zapravo sve ono što ja ne volim (Paris, Real Madrid, vino- ja), ali me oduševljavala njegova sposobnost da svakodnevnim, većini neprimetnim, sitnicama da na značaju, da baš njima naglasi dramski momenat,da onako surovo realno, dočara situacije koje svi poznajemo. A sve tako sažeto, lako apsorbujuće; nema šta da vam ne bude jasno.
Zbog Rosinih tekstova sam i „Playboy“ kupovala; on u tandemu sa tadašnjim urednikom Igorem Karanovim, koji je isto „baš dobar lik“ – ozbiljna literatura, pogotovo za nekog ko gradi sopstveni novinarski stil. Ako bih mogla da biram- ja bih da budem kombinacija Branka i Duške Jovanić.
S obzirom na to da ja moram da kažem kad o nekom mislim nešto lepo (insistiram na tome bez traženja protivuusluge/komplimenta), postanem drugar sa omiljenim novinarem na Facebooku i uputim mu fino sročenu poručicu, kao  fan zvezdi rok benda, što Branko i jeste.
Da li ga je oduševilo to što je dobio pismenu poruku i šta li već, tek postali smo drugari i van ekrana, samo što još nikako da zasednemo za neki sto prekriven kariranim stolnjakom i ukrašen limenom pikslom. Ono njegovo „Gde si, lutko?“ vredi više od krune Miss Universe.


Mislim da sam njegov prvi roman „A tako je dobro počelo“ kupila među prvima; a pre nekih desetak dana stiže poruka od Branka. Izlazi mu drugi roman – „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.
Da se sad ne bih zaklinjala u onog u koga se kunem kad sam baš ono iskrena do srži, osećaj ponosa i počastvovanosti me držao sjajno raspoloženom bolje od šampanjca. Čak sam podesila i mail reminder na „Laguninom“ sajtu da slučajno ne bih promašila tako bitan datum.
Ušetajući u knjižaru, posle onog „zdravo“, samo sam rekla“Molim vas, knjigu Branka Rosića“; potom je uslikala pored šoljice italijanskog espresa na šanku „Terminala“ i jedva čekala da je pročitam (dve večeri u fotelji).
Nasmejao me moj drug već na prvim stranicama;tj. htela sam da ga bijem J. Pa dobro, bre, moj Branko, što dade ono ime glavnom junaku i što mu devojka ima godina koliko ja i kud prva udarna vest baš iz Pariza? Jesu li ovo neki znakovi pored puta?
Nastavljajući da čitam, zanemarila sam svoju emotivnu vezanost za određena imena; drug pisac tako lepo, neosetno uvuče čitaoca u svoje lavirinte, da čitate širom otvorenih očiju, živeći pored tih junaka. Pritajena napetost je prisutna od prve do poslednje stranice; nema šminke, Branko ništa ne krije.
Ono što mi se i u prvom romanu dopalo je to što nemam favorita ni u jednom od junaka; ne navijam ni za koga, može mi biti samo manje-više simpatičan. Ja to formulišem ovako – umeju gadno da me iznerviraju, onako da vam dođe da ih protresete za ramena. „Alo, prijatelju, pa šta to radiš“. Nemate prostora da im povlađujete, da ih sažaljevate... A ne rade oni ništa što ne radimo i mi sami – glupave odluke, ishitrene reakcije, nepromišljeni potezi. Svi imamo naslov pesme koja nas rasturi, miris prostorije koja nas teleportuje baš tamo gde ne bismo da budemo...
Branko ume da pronikne u one najskrivenije „sve što je ljudsko nije mi strano“ emocije i stanja, na koja često nismo ponosni, a često ih ni ne primećujemo. On to fino oslika onom Mefistovom hladnokrvnošću – „Ne buni se, budalo, to si ti“. Nazovimo stvari pravim imenom – savremenim rečnikom, šetajući kroz ulice koje su nam vrlo dobro poznate.
Ono što obožavam  kod Rose je što tako šmekerski ume da začini priču detaljima poput naziva proizvođača piva, tehničkih uređaja – kad napiše „Keramika Mladenovac“ priča dobije na životnosti i uverljivosti i sve te „etikete“ ne je ne usporavaju niti zatrpavaju,već naprotiv. Roman pršti od dinamike i konstantno vas vuče... Lepo je to definisao  je Teofil Pančić: „ U Rosićevom eksplozivnom romanu  i ljubi se i ubija balkanski, (ne)zasitno, kao kad utoliš glad, ali ipak nastavljaš da jedeš.“ Tako se otprilike i čita.
I na najmanji znak „opuštanja“ već na sledećoj stranici vas strefi nešto neočekivano; mali podsetnik da valja biti u pripravnosti uvek i svuda. Pored lajtomotiva romana, rečenice koja okupira misli svih junaka, da su životinje humanije od ljudi, za nauk je i podsećanje da niko našim životom ni prošeta uzalud a da se i sitni gresi ipak naplate. Kako bi naš narod rekao – svakom po zasluzi. Ili kako je mene naučio onaj što se zove isto kao junak s kojim roman počinje- nemoj, pa se ne boj.
Evo, već sad, dok ovo pišem kucajući na mom ružičastom laptopu ukrašenom zvezdicama (Carrie Bradshaw živi) u svojoj čupavoj fotelji, dok napolju pada kiša, mogu da zamislim sebe i kao „starijeg čovjeka“ kako u istoj atmosferi čitam ne znam koji po redu Rosin roman. Da ne sitničarimo sad... J kad je već ovako dobro počelo i razverdilo se... A i meni je baš strava (sweet confessions J ) – umetnica koja se druži s piscem! J Voli te tvoj lutkasti drug!


2018/12/18

Sve, od A do Š


Od 7og razreda osnovne, pišem dnevnik. Odličan način da se ispričate s nekim pametnim, što bi rekla moja brat Gordana. Moj komentar glasi nešto drugačije – ako jednog dana neko poželi da snimi film o meni, da ima pripremljen materijal :-). Otprilike iz sličnih razloga (hoću da budem celebrity  J– tj socialite (to je više za mene) pa Bog) su mi se oduvek dopadali oni upitnici tipa „Moja azbuka“ . Dok ne udesim  priliku da me neko stvarno intervjuiše u tom kontekstu, ja sam odlučila da ovde pribeležim moju verziju „naslovo, na slovo“... umesto rekapitulacije ove odlazeće 2018.


A – Automobili. Moja prva ljubav, i prva igračka. Sestri su kupovali lutke, meni  šlepere. Mikserom za beton se danas igra moj sestrić. Želja mi je bila da vozim kamion kad porastem. Može i tenk. Volim miris nafte, zvuk motora i sve ispod haube mi je super interesantno. Jednog dana biću majstor Života. Lafčina.

B –Branko Rosić. Moj drug, uzor u novinarstvu i životu. Legenda i čovek koji učini da se osetim počastvovano  što ga poznajem. Kad smo kod novinarstva, ja bih da budem kombinacija Rose i Duške Jovanić.

V – Moja omiljena tetovaža.  „V“ kao početno slovo tatinog imena (Vidoje), rimskog  5 (za biti odličan) i pobede – victoire. Drugarica je dodala i „V“ kao „Vogue“ a  meni se u međuvremenu dopao jedan Vlada ... et voila!

D – Dostojanstvo. Osobina na koju sam ponosna i na kojoj insistiram. Retka i utoliko dragocenija.

Đ – Đorđe Tamburić  - George Styler; kolega sa fakulteta, danas vrlo uspešan dizajner, koji je „krivac“ za moje umetničko ime „Nastasja“ koje koristim na svom blogu, instagramu itd.


E – Elegancija, uvek i svuda – u govoru, pokretu, hodu, pogledu.

Ž – Život. „Ako hoćeš život, ukradi ga“. Rekla Lu Salome, ja se samo slažem.

Z – Zvezda. Moj simbol. Sve lepo i sjajno – baš kao comete Chanel.

I – Igor. Prva i prava ljubav, zbog kog znam kako je biti voljen i za koga me vežu divne uspomene. Potvrda činjenice da je Pariz grad ljubavi. I dalje najbolji čovek na svetu.

J – Jutro. Moje vreme za mene. Najlepša su mi ona u „Pastisu“ uz kafu i kroasane, i obaveznu „Politiku“

K – Kuća. S godinama me drma neki neimarski sindrom-setim se kako je moj tata sa svojih 28 počeo da zida svoju, pa se sve u meni buni što ja već nisam učinila isto... kao svojevrsnu potvrdu zrelosti i ostvarenosti.


L – Lav. Moj znak, i baš volim što sam lav na kvadrat. Skroz sam srećna sa svojim položajem zvezda.
 
M – Moda. Ceo život sa modom, po modi i u modi.

N – Noć. Najstvaralačkiji deo dana.Tad imam najviše volje, inspiracije; sve znam – šta hoću i neću. I najpametnija sam noću. Što kasnije, to bolje.

NJ – Njiva. Nema boljeg psihoterapeuta i medijuma za povezivanje sa samim sobom; oseka loših mislii energije i plima svega suprotnog.

O – Oči. „Izdajnik“ J Mogu se našminkati ali pogled ne...

P  - Pariz(anka)-pa ja!  Moj grad gde sam ja – ja i gde baš „živim“. Bezglavo zaljubljena u njegovu svetlost.


R – Rad. Lek za sve. Radoholičar. Kako bi gorepomenuti Igor rekao:“Ti  bi samo da nešto radiš“.

S – Sloboda; u pokretu, misli, izborima.

T – Teško. Reč koja u mom rečniku zapravo i ne postoji. Ništa mi nije teško i ništa i NIJE  teško.

Ć – Ćutanje. Nafiniji  sinonim iskrene povezanosti sa sobom i sa nekim.

U – Umetnica. Moj pseudonim zarađen pre 15ak godina zvanično, inače životno i profesionalno opredeljenje.

F – Ferrari. Ikona, institucija, legenda, lepota i savršenstvo. Kao Valentino u modi.

H – Haussman. Arhitektonski stil koji obožavam i zbog kog mi se vrat ukoči svaki put kad šetam Parizom. Ti visoki prozori, ukrasi od kovanog gvožđa i kitnjaste fasade su moj vizuelni prikaz sreće.

C- Caroline de Maigret, najdraža Parižanka, ne samo zbog šiški i Chanela. Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila je da ličim na nju (rekla još jedna fringe-obssesed mademoiselle)

Č- Če Gevara. Omiljeni filozof, poznavalac života i svih njegovih borbi.

DŽ – Džabe. Nešto što mene neće nikako. Sve se plati, naplati i isplati.

Š – Šmeker. Ženski šmeker je, zapravo, još jača fora, i to onaj pomalo retro – nekad teška za razumeti, ispratiti, poverovati. Najlepše ih je opisivao Momo Kapor. Volela bih da me tako pominju i pamte.



Foto: Pinterest, statua lava - Richard Orlinski