2018/03/15

V.


Moj Vidojice, moje najvažnije „V“... znaš da je  moj glavni cilj da ti budeš ponosan na mene, gde  god da si sad; da me gledaš od nekud, nasmeješ se onako nehajno i pomisliš:“Šmeker si ti, to je moj sin“.


Nadam se da se ne hvataš za glavu kad vidiš da reagujem  kao ti – mlataram rukama i zalupim vratima,a ta vrata me zabole više nego one koji su trebali da „razumeju šta to znači“. Sigurno te nasmeje kad čuješ ono naše „Ih, bre, Milinka, šta ti je ovo ovako masno?“
Znam da me nikad niko neće razumeti kao ti. Oduvek je bilo tako – razumeli smo se ćutanjem. Naši telefonski razgovori : „Jesi dobro – aha – treba li ti para – ma jok – daću ti ja – aj čujemo se“.
Imaš ti sigurno neku listu gde mi štikliraš sve dobro naučene lekcije. „Ja sam tako radio, ti nemoj...“
Trudim se da ne plačem. I kad to uradim, nekako je nespretno. Dobro, možda nekad, u jastuk. Govorio si da treba da budem muško (jednako – suze nisu OK). Znaš kad sam sa zemlje podigla onaj užareni komad eksera, pa izgorela prste. Jeste, jeste, znaću za drugi put.  Pravili smo tada ogradu na livadi.
Stalno si nešto gradio, pravio – postavljao neke granice, utvrđenja, da se zna šta je i dokle tvoje; da nikog ne ugrožavaš ali da niko ne upada u ono što je tvoje. Izgleda da mi Milojevići imamo taj neimarski duh – ne prođe dan da ne pogledam u onu kuću pored auto puta koja ti se, evo ni ne znam zašto, toliko dopadala. Posmatram tako krovove, kako su postavljeni prozori, gde je stepenište... Za početak ću prefarbati onu kapiju koju ti nisi stigao.



Sad bih ti odala priznanje da su sve tvoje grdnje imale smisao. Znam zašto si hteo da mi isečeš sve suknjice... Samo si me spremao za sve predrasude, stereotipe... učio me da gledam svet iz tvog muškog ugla. Obraz ti je bio najvažniji, ime koje nosimo i ta reputacija – reč koja me onoliko nervirala.
Jasno mi je zašto te nisu privlačile direktorske fotelje i kožna tapacirana vrata, a „kec“ vazda bio savršen auto. Ako već mora strani, onda ništa sem „golfa“. Mislila sam, onako  buntovna, da je to nedostatak ambicije. A ne, ti si samo znao da sreća leži u nekim drugim, malim i običnim stvarima i da su mali snovi zapravo najveći. Čudila sam se što ti je onoliko značilo da „mirno spavaš“. Naučila sam i ja da spokoj i sigurnost nemaju cenu. Ona tišina koja se razleže po našim njivama, nekako donosi najveći smiraj, a sa životinjama se čovek može sasvim fino razumeti. Dokle dođosmo, da nam ovčice budu simboli srećnog života...
Nikad nisi dobio ništa za džabe a ti si uporno govorio da čovek najjeftinije prođe kad pošteno plati. Pare potrošene u kafani su najbolja investicija – sve za prijatelje i društvo.
Sretnem neki dan čoveka u banci, patike mu uprljane, pa pomislim čiji li je on muž i kakva li je ta njegova žena. Ti si znao da prepešačiš celu jarugu, po kiši, i da ni ne okvasiš one tvoje elegantne cipele. Kad čovek odraste pored takvog oca, kako da mu lepota (u svakom kontekstu) ne bude imperativ. Ona tvoja savršeno skrojena odela daju obavezu. I mami si znao da kažeš „Obuci se ko žena“ sve i da je pošla na njivu; žena mora da bude ženstvena i elegantna i da se uvek pogleda u ogledalo kad izlazi iz kuće, bar da vidi ne visi li gde neki končić.


Meni su pripale tvoje košulje, brižljivo ih peglam, ipak je to posebna vrsta umetnosti.
Žao mi je što nikad neću saznati šta bi ti sad rekao na to što sam se vratila da živim u našoj Vićiji (Donjoj, kako je govorio komšija Bata... on jest’ nervirao te). Sad bismo možda zajedno išli u našu varoš, ali ovaj put bih ja tebe vodila u moje kafane. Nadam se da si zadovoljan ljudima koje biram za svoje društvo. I ovaj što mi se sviđa... nadam se da bi ti se dopao. Nikad se nisi mešao, sve može ako meni valja, ali da bude pošten i vredan, i da poštuje mene. Al’ u kuću ući neće dok ne reši da me oženi .
Posebna je čast i obaveza što sam „ona Vidojeva mala“ (ovo „mala“ kako za koga J ) i obećala sam sebi da neću uraditi ništa što bi moglo i tačkicu da stavi na moje srednje slovo. U svakom selu treba imati kuću i lepo je kad ti se javi njih 10 kad izađeš na kapiju, ali si me naučio da, na kraju, imaš samo sebe kao garanciju za sve i da se stoprocentno samo u sebe možeš uzdati. „Niko ti, sine, ne drži dušu“.  Ako neko ode iz našeg života, neka ga. Svako ima svoj put.
Šalila sam se neki dan sa mojim drugarima iz žutog ćošeta kako sam se vratila u rodni grad sa željom da postanem ugledni građanin, i predsednik opštine da me pohvali za sveukupan doprinos cvetanju naše Topole. Ali ne, ja hoću da budem ugledan čovek, kao što si (bio) ti.


2018/02/17

Pripadnost i poštovanje

Jutros se moj  Miodrag i ja rastajemo posle naše tradicionalne subotnje kafe-seanse (zna sve o meni bolje od neke žene) i on mi onako neobavezno dobaci: “Ma, čujemo se nas dvojica kasnije“. Oboje prasnemo u smeh, a meni samo kroz glavu prođe kako je u toj rečenici sadržana suština našeg odnosa. Isti, jednaki, ravnopravni, braća, ljubav do beskraja.
Mija „Miodraže“  je legenda – naše Topole, Knez Mihajlove (tipujemo da je uskoro prekrstimo u Mijaliovu) i mog bivstvovanja. To je čovek na koga mogu da računam, uvek i svuda; čovek koji me zna i u najgorim i najboljim izdanjima; čovek s kojim možete da izgledate najbolje i kad se osećate najgore... koji ima broj telefona popa – za vanredne srećne situacije i zbog koga znam da je sve mnogo lakše kad se pomiriš s tim da si prelep J. Većina naših poznanika je zbunjena kada im ipak priznamo da mi  nismo braća od jedne majke i oca.


On je pravi stariji, veliki brat. Moja druga porodica u jednom čoveku – to što me bezrezervno voli ne znači da neće da mi udari ozbiljan „šamar“. Njegovo mišljenje je uvek iskreno do koske, ali je njegovo. Par puta sam mu i rekla da ćuti jer ću se rasplakati kao krokodil. A nikad nisam bila ljuta na njega niti mu i jednu reč uzela za zlo. On je moj najbolji podsetnik za sopstvene kvalitete i vrednosti. On je gori od svake majke jer mu niko nije dovoljno dobar za mene. Revanširam se ja njemu, ali kao stari diplomata i Zvončica, umem s rečima, pa lepo zvuči i kad psujem. Ipak poruka bude poslata i dobijem ono „U pravu si, Nale“. Toliko se dobro poznajemo da tačno znamo jedno drugom da definišemo one tačke gde konac najlakše puca pa daj odmah vezuj čvorove. Kao što njegova kritika uglavnom najjače zaboli (valjda zato što je istina) tako i najviše nasmeju naše interne fore. Njegova podrška i poturanje ramena onda kad i ja nisam svesna da mi treba potporni stub, nemaju cenu... A upoznali smo se tako što je čuveni Mija radio kao šanker u kafiću u koji smo bežali sa časova...  Bio nam je kao Belmondo u „Lajanju na zvezde“. Sad delimo šank, sa iste strane.
Nešto što najviše mrzim da gubim (hm, pa ja uošte ne volim da gubim J) jesu vreme i ljudi. Svako je u moj život došao s nekim razlogom i doneo bar nešto dobro. I sve bih ja njih da čuvam, kao kolekcionar... koliko god bilo moguće ili nemoguće. Otpatim ja fino kad neko ode...  I kad su bivše ljubavi u pitanju – treba poneku i sačuvati, sve i da je, kako kaže Banjo u „Mješovitom braku“  lepoj Jeleni: “Jeco, jesam kreten, al’ tvoj sam kreten“. Što bi rekao naš narod “Ne pljuj u bunar iz kog si pio vodu“.


A velika je stvar kad prema bivšoj ljubavi (iz kog god razloga da je bivša) osećate, pre svega, poštovanje. Čovek koji nikada nije izjavio "Znaš, ja nisam kao drugi", već svaki njegov gest, izjava... Kao da govori "Šta ima da ti pričam, videćeš i sama". Nema foliranja, tako je - kako je. Otplačete neku turu, ali se ne osećate prevarenim i izigranim. Ne štedi ni ovaj uopšte na toj surovoj iskrenosti, i to na jedan zabavan način - pravi Mefisto. Nikad "no answer", nikad "seen"; nikad seansa na temu "šta je hteo da kaže" -  e pa upravo to što si čula ili pročitala. Čovek s kojim se može razgovarati kao "muškarac s muškarcem", zbijati šale na oba računa, koji neće izbeći da vam udeli kompliment ako tako misli, bez one bojazni  „joj neću ništa da joj kažem, primiće se opet luda žena J“. Sve onako kako treba da rade odrasle i zrele osobe. I bez obzira na sve male i velike ludosti, nepomirljive razlike i nekompatiblost u smislu vreme i mesto, želje i mogućnosti – kvalitetan čovek, sa akcentom na čovek. A i ponajlepši je  . Ne moramo da se volimo, ali možemo da se poštujemo. 


Istim intenzitetom kojim ne volim da gubim ljude tako volim da ih skupljam i okupljam. Otkad sam postala svesna obogaćivanja života kvalitetnim poznanstvima i prijateljstvima, uvek sam volela da imam neku svoju ekipicu „mojih“ ljudi, moj mali klan, društvo iz ćoška... Malo šta me hrani kao taj osećaj pripadnosti i „svojatanja“.
U sadašnoj fazi života, ponosna sam što sam postala počasni član ranojutarnje družine iz žutog separea, pogotovo što drugih žena nema J. Šalu na stranu, tih sat vremena provedenih sa njima su jedna od stvari od kojih se realno živi a od drugih se samo  preživljava. Zna se vreme kad ko dolazi, gde sedi, kako ko pozdravlja prisutne, gde se ko i kako parkira... I nikad mi nisu dosadne priče o automobilima, ogradama, ženama, kafanama... a bogami se ima i  štošta pametno čuti i naučiti. Iako me neki oslove sa „ovo dete“ ja se osećam poraslo i ozbiljno, privilegovano i uvaženo, zaštićena i bezbrižna kao beli meda. Teme za razgovor raznorazne – od komentarisanja naslova u „Politici“ do „ozbiljnih životno smislenih „ razgovora. Hej, pa ja sam jedan od tih uspešnih, ostvarenih, zabavnih i šarmantnih ljudi... I naravno da su oni bili prvi koje sam konsultovala kada je trebalo doneti neke važne odluke. Samo mi ostaje da konačno posetim i kafanu „Kod Sime“ ... pa da položim i taj ispit J.

Foto: Pinterest 


2018/01/30

Lomljivo.

Sakupljala je moja mama, još od devojačkih dana raznorazne kristalne i porcelanske figurice. Bilo je tu svega, od konjića do anđela, a čuvala ih je u vitrini, iza staklenih vratanaca. Pa kad to treba da se briše, pa jaoj, to se uzimalo u ruke pažljivo a brisalo s divljenjem i strahopoštovanjem.
Staklena vratanca smo sestra i ja smele da otvorimo tek kad smo dovoljno porasle, da se ima poverenja u naše baratanje  tim osetljivim i lomljivim stvarima; kao da posedujemo Koh-i-noor, u najmanju ruku... Al’ naučilo se...


Zašto onda neki ljudi nikad ne porastu dovoljno da nauče kako da rukuju tuđim osećanjima, koja su isto tako vredna i lomljiva... Treba li na srce zalepiti onu sliku vinske čaše i kao veliki pečat natpis „Fragile“? Ja se svojih ne bojim i s godinama ih sve otvorenije i hrabrije pokazujem, praveći od njih svojevrstan štit i pretvarajući ih u moć, a ne slabost... ponosna na njih. Što bi rekla Zona Zamfirova, ono kad prizna sve Manetu:“Ja to učinih, a on nek čini šta hoće“. Zone, moj čovek.
Ima li šta gore nego kajati se zbog neurađenog, neizrečenog, propuštenog...? Kako će znati ako mu ne kažeš?


I onda kažeš. Što bi rekla moja super powerful fitnes cimerka Gaga, ljudina od žene: „Ti kad sročiš poruku, čovek prvo mora da se zamisli da li je dovoljno pismen da ti adekvatno odgovori“
 Šalu na stranu, jest’ da i ja umem da kažem da lepše pišem no što pričam, no ne treba neka pismenost da bi se reklo bar „Hvala“ ...
Nikako ne mogu da dokučim kako ljudi ne sagledaju koliko je u tih nekoliko redova  stalo nečije smelosti, srčanosti,  želja, nade, vere... i onda se ogluše o sve to i bukvalno zgaze sve to onako mučki, đonom, a trag ostane u vidu najodvratnijeg glagola u pasivu seen-vu-viđeno... Razbi se stakleni konjić... Pa ne sme to tako grubo...


U prvom redu, poštovanje. Jasno da srce ima neka drugačija pravila i merila, ponekad potpuno nerazumna svima sem njemu samom, ali gde nestade poštovanje, zašto iskrenost ode u bescenje... Zašto  se tuđa osećanja uzimaju zdravo za gotovo, samo jer su, eto tuđa... Kako ono reče Duško Radović, svi  se prave da su već voljeni... Kao da svakodnevno na svakom koraku bivaju zasipani srcima, poljupcima, nežnim rečima... Taj neko vam je otvorio dušu, dao ono najvrednije i najčistije što ima a završi kao onaj nesretni Jozef u Kafkinom „Procesu“- osuđen na  propast a ne zna ni šta je skrivio... Pa pomisli li taj neko kako se u tom trenutku naš „Jozef“ oseća? Jesmo li mu bar s*ebali dan?
Tanjir se sastaviti neće ako ga slomite pa mu kažete „izvini“ , ali ako smo ljudi, bar zvanično, onda to neko biće koje nam pruži najdivnije od sebe, zaslužuje bar  uvažavanje. Nikad nije lako progutati ponos, pobediti strah, rizikovati, pa i  ostaviti dostojanstvo po strani... uložiti sve na želju da bude lepše... u dvoje. Tišina nije odgovor. Dovoljno je nekad upotrebiti znanje koje steknemo u prvim godinama života.  Kad nam nešto neko da, kaže se hvala. 

Istinsku moć nam daju samo sopstvena osećanja, čista i iskazana, a lažnu (nad)moć tuđa koja ne znamo da cenimo a to nije ništa drugo do slabost.
Pazite na svoje staklene konjiće. 



Foto:Pinterest