2013/04/13

Grafit ili dijamant


Pre neko veče mi draga poznanica reče kako joj se čini (sudeći po FB profilu za početak J )  da me toliko njih obožava. Proznajem , da nisam baš najsigurnija šta bi to tačno trebalo da znači, ali mi je prijalo, pa se nisam udubljivala u dalju analizu rečenog. I to priznajem! Sledeći dan mi opet reče jedan „prijatelj“ sa pomenute društvene mreže da mi je profil neako damski. OK, pošto sam ja njegov glavni i odgovorni urednik, onda bi to valjda trebalo da znači da sam se lepo predstavila. (A baš nisam narcis, mene mi, i mnogo ćešće sebe iskritikujem nego pohvalim). I laska i prija. I nateralo me da se pozamislim. Zapravo, koliko god naivno zvučalo, isto tako kao što uređujete svoj profil, tako uređujete i svoj život.  Baza je ista – sami birate hoćete li biti dijamant ili grafit.


Ja sam odavno odlučila da na njemu neće biti mesta za tužne izjave, neke oštre-kritičke stavove, već samo za lepe i ljupke, pozitivne, nove i drugačije. To u isto vreme ne znači da ne postoje stvari koje mi se apsolutno ne dopadaju, već jednostavno ne želim da i iznosim. Pogotovo ne tako javno. Ipak, ko sam ja ili bilo ko drugi da sudi o nečemu? Možda baš to što je meni totalno OUT, nekog ispunjava radošću. I naučila sam stvarno da se savladam, čak i kad sam zgrožena prizorom. Naučila sam da ih preskočim, otresem s ramena. Npr. poziranje u stilu „štiklice u vazduh“ u sred ambijenta dnevna soba mi je stvarno toliko – A ČEMU TO ? Ali, kao što rekoh, savladam se, napravim kratku zabelešku sebi, i pomislim –ajde, neka ih; možda su sanjale objektive Maria Testina, pa ništa od toga, pa neka ih sad. Pustiš ljude da rade ono što ih čini srećnim i dozvoliš i da budu svoji. Ne prijaju ti takvi, pa postoji mnogo više onih koji su baš po tvojoj meri.


A ja, ja ako biram ko su ti ljudi, onda kažem da su  moj fah umetnici. Pri tom ne mislim samo na one koji mašu četkicama, škljocaju foto-aparatima, već na sve one koji stvarnost vide mnogo lepšom nego što to ume većina i koji je svojim prisustvom čine baš takvom. Tu su i oni koje privlači sve novo, drugačije, maštovito, a ne ono što se preliva iz svih mogućih novina, TV emisija... Čim nečega ima previše, pa ma koliko da je lepo, počinje da biva dosadno. Meni recimo u tom trenutku proradi neki prkos i inat zvani „E neću ko drugi“. A to je stvari samo stvar karaktera, nikako kapric i dečje namćorisanje.( Sećam se da su moje školske drugarice ludele za Leonardom Di Kaprijem, meni je na zidu visio Nebojša Bakočević. Sve šize za Ricky Martinom,Ray iz 2 Unlimited je bio moj bog. Izbegavam tešku komercijalu, uvek i svuda. )


Vratimo se prijateljima i pametno iskorišćenom vremenu koje provodim sa njima. A to je u stvari ona esencija života.  Recimo da postoje 3 opcije – (ne) kulturna okupljanja, drugovi vinari i (ljubav) i moda.
Mnogobrojne večeri provedene na festivalima dokumentarnih filmova, izložbama, promocijama knjiga, pozorišnim predstavama, u društvu mojih les mademoiselles spadaju u neke od meni najdražih trenutaka. Slučajno ili namerno, sve su umetnice: dizajnerke, slikarke, modne novinarke... I pri tom, naše profesije zauzimaju tek 30 % tema naših razgovora. E tu nastaju nova poznanstva, lepi susreti, jedinstveno iskustvo obogaćivanja sebe kroz bliskost sa tim ljudima. I uvek smo tu jedne za druge – da se podržimo, ispratimo dešavanja u životu onih drugih, a sve krajnje odmereno, sofisticirano.


Drugovi vinari – već je i poznato da se u društvu ovih ljudi osećam zaista classy kako bi to rekao jedan od njih. Nije samo poenta u tome znati nabrojati etikete ispijenih boca, meni je mnogo bitnje što u tim momentima sagledavam i učim kako se u životu uživa, baš kao i u vinu; kako se od njega izvlači ono najpozitivnije, s kakvim žarom se raduje lepim stvarima i onim što te čini srećnim (Ne da ima simbolike onom izletanju pampura iz šampanjske boce i šuštanju i svetlucanju mehurića, nego...)Uz to, reč je o ljudima savršenih manira, jako duhovitim i šarmantnim, sa jako dobrim životnim i profesionalnim backgroundom, da nekad pomislim kako bi se trebalo slikati sa njima da bih potvrdila sebi da ih poznajem. Ja se svojim prijateljima divim i ponosna sam na njih.


Moda – moda je zapravo moj život. Ali NE DAVIM sa njom. Priznajem da umem i da se iznerviram kad me neko uporno pita šta da obuče ili šta da kupi. OK, lepo je što cene moje mišljenje, ali se ja prva ne opterećujem time. Sve je stvar osećaja. Upravo se to i odnosi na moj voljeni modni svet. Ja se tu OSEĆAM dobro. Ta čudesna skupina lepi lica, modela, kreatora, novinara, blogera... Oni su u stvari reprezenti mode – zabbavne, lude, uvek spremne na igru. Mene takva druženja neviđeno inspirišu i svi ti dragi ludi me napune nekom sjajnom energijom koja mi zamiriše na Pradin Candy. Neko će reći da je to sve jedan privid, izveštačen svet. Možda i jeste nekom , u zavisnosti od toga šta tražite tamo. Onda vam se i utisak prilagođava tome. Moda je zabava, uživanje. Životna radost. Nije sednica skupštine. Ja vidim ko sedi u prvom redu, ali više razmišljam o prikazanim krojevima , šavovima i komadima koji me inspirišu. Opet stvar izbora i interesovanja. Viđenja sebe kroz druge (i pored drugih).


Očigledno je da prijatelji čine grade dobar de mog života i da ga čine onakvim kakav želim da bude. Oni čine onaj prvi sloj spoljnjeg sveta koji vrši svoj, najjači, uticaj na vas same. Prijatelje zapravo ne biramo svesno, prepoznamo ih, dese nam se, samo ako dovoljno široko gledamo. Oni su ti koji nas „bruse“  -  ako im to dopoustimo... sve zavisi šta želite da budete od ponuđenog u naslovu.
Radujem se svakom njihovom uspehu, pratim šta rade; prosleđuju mi neke nove stvari  koje vredi videti.  Ne postoji obaveza viđanja, ne daj bože predugih telefonskih razgovora, svakodnevnih sedeljki; ne sputavamo jedni druge, ne uslovljavamo, ne opterećujemo. Ne, nikako! Sve to ide dozirano, sa pravom merom. I svaki pt kad se vidimo ko da smo se videli juče. Kako bih ja rekla – to što se ne viđamo, ne znači da se ne volimo. Meni je lično, potrebna takva vrsta slobode i širine. A veliko hvala Univerzumu da uz sebe imam takve, prave ljude koji to razumeju, podržavaju, jer su i sami takvi.
 Baš zato što...
Dijamanti se čuvaju u plišanoj kutiji, ne u pamučnoj vrećici. I ne nose se svaki dan.

FOTO/ TUMBLR