Verujem da svako od nas ima neku svoju životnu prekretnicu, ili više njih, kad dođe vreme da se presaberemo, oduzmemo, sredimo i nastavimo dalje... Isto kao što čovek ne zna ni šta sve ima dok ne krene da se pakuje, tako mu je to inače i u životu... Ne znaš ni šta si sve doživeo i proživeo dok ne kreneš "da pakuješ"...
Susret sa prvom ljubavi me bacio u neko romantično rasploženje i naveo da se malo vratim u nazad. Isti pogled, isti miris lipa, ista groznica subotnje večeri...
Taj on, Gospodin Osmeh, nije neko u koga sam se prvi put zaljubila, ali je neko koga mi nije bilo dovoljno da poželim samo da viđam na školskim odmorima. :-)
Pričamo o sadašnjosti - njega kad sretnem, smejem se deset dana. A on je sav tako lep, čini mi se nije se promenio ni malo svih ovih godina, "pojava" što bih ja rekla, neka moja iluzija o onom idealnom, koji baš nijednu manu nema i koga sam onako najčistije volela, iz srca i nikako drugačije. Zapravo, on je neka moja personifikacija savršene druge polovine. Ja ga znam tako i nije se desilo ništa što bi to narušilo. Bili smo mnogo mlađi i on je neko ko me nikad nije povredio ni razočarao... I kako takvog čoveka ne voleti, i dalje? On je jedna od najlepših uspomena koju imam i to je dovoljno. Drugačije ne bi ni išlo...
Sledi epozoda o propuštenoj ljubavi...
Sladak dečko iz kraja... fin, vaspitan, iz ugledne porodice, crn, sa lepim osmehom, dovoljno visok :-), šarmantan, spontan i simpatično stidljiv, sportista (dobro ajde, bili bismo nešto kao fudbaler i manekenka :-)). ALLIIIIIIIIII.....
U vreme kad smo se družili, ja sam bila ludo zaljubljena u nekog ko me nije ni konstatovao kao potencijalnu devojku već samo kao lepu devojčicu iz kraja. Sad se pitam kako sam mogla da zanemarim savete čitave okoline da je on taj pravi.... Šalu na stranu, možda bi stvarno sve moglo da bude drugačije... verovatno da neću saznati... pa možda :-) nikad. Ali eto nije loše imati tako nekog nedosanjanog, za koga sad JA mislim da bi bio Mr Right... i bar nekad sanjariti u stilu šta bi bilo kad bi bilo...
I naravno, ona poslednja, velika ljubav koja se pamti ponajviše...
E u njega nisam htela da se zaljubim. Baš onako, iz principa. Kad ono međutim... A on je u stvari... jako dobar i jako opasan, moj Gdin Zverka. Bukvalno. Klasičan frajer iz filma. Crn, visok, zelene oči, bradica od 3 dana, tattoo i visok! (u mom slučaju jako bitna stavka). Nije to bila uopšte idealna veza, onako po nekim pravilima opštenarodnim... Umeo je itekako da me naljuti, povredi, iznervira... ali ja i ne verujem u te neke "mora da bude normalan". Šta to zapravo znači? Ali, to je neko kome je bilo dovoljno da se nasmeje i da ja budem u stanju "zbogom pameti" :-). Kad sad "vratim film", s njim je bilo divno pričati. Jer, od njega sam mnogo toga naučila, stekla neka nova interesovanja, proširila vidike. Umeo je da me posavetuje, podrži, pohvali, usmeri... a to je ono što se računa. I imala sam mnogo razloga da budem ponosna na njega, te je to uvećavalo moje napore da se trudim, da radim još više, da se usavršavam... Da li bi trebalo da poslušam onu pesmu Karoline Gočeve: "Srešćemo se opet...." :-))) ?
Susret sa prvom ljubavi me bacio u neko romantično rasploženje i naveo da se malo vratim u nazad. Isti pogled, isti miris lipa, ista groznica subotnje večeri...
Taj on, Gospodin Osmeh, nije neko u koga sam se prvi put zaljubila, ali je neko koga mi nije bilo dovoljno da poželim samo da viđam na školskim odmorima. :-)
Pričamo o sadašnjosti - njega kad sretnem, smejem se deset dana. A on je sav tako lep, čini mi se nije se promenio ni malo svih ovih godina, "pojava" što bih ja rekla, neka moja iluzija o onom idealnom, koji baš nijednu manu nema i koga sam onako najčistije volela, iz srca i nikako drugačije. Zapravo, on je neka moja personifikacija savršene druge polovine. Ja ga znam tako i nije se desilo ništa što bi to narušilo. Bili smo mnogo mlađi i on je neko ko me nikad nije povredio ni razočarao... I kako takvog čoveka ne voleti, i dalje? On je jedna od najlepših uspomena koju imam i to je dovoljno. Drugačije ne bi ni išlo...
Sledi epozoda o propuštenoj ljubavi...
Sladak dečko iz kraja... fin, vaspitan, iz ugledne porodice, crn, sa lepim osmehom, dovoljno visok :-), šarmantan, spontan i simpatično stidljiv, sportista (dobro ajde, bili bismo nešto kao fudbaler i manekenka :-)). ALLIIIIIIIIII.....
U vreme kad smo se družili, ja sam bila ludo zaljubljena u nekog ko me nije ni konstatovao kao potencijalnu devojku već samo kao lepu devojčicu iz kraja. Sad se pitam kako sam mogla da zanemarim savete čitave okoline da je on taj pravi.... Šalu na stranu, možda bi stvarno sve moglo da bude drugačije... verovatno da neću saznati... pa možda :-) nikad. Ali eto nije loše imati tako nekog nedosanjanog, za koga sad JA mislim da bi bio Mr Right... i bar nekad sanjariti u stilu šta bi bilo kad bi bilo...
I naravno, ona poslednja, velika ljubav koja se pamti ponajviše...
E u njega nisam htela da se zaljubim. Baš onako, iz principa. Kad ono međutim... A on je u stvari... jako dobar i jako opasan, moj Gdin Zverka. Bukvalno. Klasičan frajer iz filma. Crn, visok, zelene oči, bradica od 3 dana, tattoo i visok! (u mom slučaju jako bitna stavka). Nije to bila uopšte idealna veza, onako po nekim pravilima opštenarodnim... Umeo je itekako da me naljuti, povredi, iznervira... ali ja i ne verujem u te neke "mora da bude normalan". Šta to zapravo znači? Ali, to je neko kome je bilo dovoljno da se nasmeje i da ja budem u stanju "zbogom pameti" :-). Kad sad "vratim film", s njim je bilo divno pričati. Jer, od njega sam mnogo toga naučila, stekla neka nova interesovanja, proširila vidike. Umeo je da me posavetuje, podrži, pohvali, usmeri... a to je ono što se računa. I imala sam mnogo razloga da budem ponosna na njega, te je to uvećavalo moje napore da se trudim, da radim još više, da se usavršavam... Da li bi trebalo da poslušam onu pesmu Karoline Gočeve: "Srešćemo se opet...." :-))) ?
Нема коментара:
Постави коментар