2013/07/15

Privatne odaje

Ako sam išta u životu naučila, to je da u trenutku “presudim“ šta mi prija a šta ne. Znam gde se osećam najlepše, gde najviše uživam, šta mi je najpotrebnije i znam gde se osećam najsigurnije.
Nije nikakva novost da je svima nama potreban neki kutak, par kvadratnih metara ove planete gde nam niko ne može ništa, ili bar tako mislimo. Neko naše carstvo gde su prozori od marmelade.

 Omiljene  morske  zvezde, ogledalce  od  bake  i fotka gde  sam sebi najlepša :-)

Moj mali, samo moj svet, gde sam ja više dete nego odrasla osoba, zove se jednostavno sobica. Tako smo je oduvek zvali. Nekada je bila tatina momačka soba, pa je onda prerasla u gostinsku, zimi je postajala garderoba, a onda je prošle godine, tokom mog privremenog povratka kući, u selo, postala MOJA. Onako, zvanično.
Ja, oduvek opsednuta dvorcima, umem da je nazovem i mojim ličnim odajama u južnom krilu kuće. Prilaz idealan – pravo sa ulaznih vrata, na kraju malenog hodnika: ta-na-na-na! Niko te ne vidi kad izlaziš napolje, kad se vraćaš... Milina. Otvoriš ujutru vrata, dva koraka i već si u bašti.

Anthony  i  Julija  i mnogobrojni jastučići

Na levoj strani stari kauč, na kome se najneudobnije ali i najlepše spava (tata ume da kaže kako je on zapravo idealan, valjda zato što je na njemu spavao kao momak J) kome je novi život udahnuo ružičasti, ali baš onako kao šećerna pena, satenski prekrivač. Po ivicama optočen karnerima, proštepan kao Chanel torbica a u svaku „kocku“ smeštena po jedna aplikacija u obliku pupoljka lale. Izgleda zapravo kao varijacija na temu Barbikinog kreveta. Samo za princeze!

Kylie La La La  biografija, omiljene knjige, poklon suveniri od mog Zdravka i drage uspomene

Na drugoj strani sobice, veliki prozor s pogledom na staru dunju i malo mlađu kajsiju, koja ovih dana samo što se nije slomila pod teretom plodova. Kad je mesečina, iz kreveta se lako vidi i mesec, onako lice u lice. Kad god je moguće, prozor je širom otvoren. Nema lepše „uspavanke“ od pevušenja cvrčaka, ponekog huka sove, šuškanja trave kad u sred noći dvorištem protrči neki od pasa.
Zatvoren prozor, zatvorena vrata za mene znače ograničavanje, nedostatak vazduha, sputavanje, zato mora biti suprotno.
Čim otvorim oči, pogled mi padne direktno na portret Che Guevare. Više nego simboličan poklon moje drage Jelene. A i on, samo li „pogleda“ na suprotnu stranu, put velikog ormara, može da se sretne sa čitavom bibliotekom posvećenom njeovom liku i delu. Prođosmo zajedno i kubansku revoluciju i one pokušaje u Kongu... čitav život.

Rezultat  "smrzavajućeg" photo sessiona, Cheova  biblioteka i zvezdeee

Pomenuti ormar – riznica koječega, što bi se moglo nazvati – trebaće. Najpre garderoba, u kojoj su smešteni i neki komadi koje je moja malenkost nosila još u srednjoj školi a i danas vrlo lako uskače u iste. I za gotovo svaki imam priču – kad su  nošeni, gde, ko je onda naišao... J Moram da priznam da poslednjih godina sve češće poklanjam sve ono za šta sebi kažem – hej, bre, pa koliko imaš godina J.
Taj isti ormar na sebi trpi i teret raznoraznih knjiga, zarađenih odličnim uspehom, gomile časopisa, kao zalog za neke buduće inspiracije. Tu su i najdraže plišane igračke kojima je „emotivni“ status obezbedio trajni boravak – zelena gorila zvana Nikolas (poklon bivšeg dečka), meda Anthony (poklon drugarice opsednute pevačem RHCP), dobra vila Julija (poklon od druga u vreme moje zaljubljenosti u...), lutka Željka (poklon od zeta Željka J ). Sve one drangulije tipa olovka sa paperjastim vrhovima, mirisnih sveća, ukrasnih sveščica, pampura popijenih vina (bitno je društvo, vino je bilo u drugom planu), omota nekih cigara i srebrnastim „vezom“ ukrašeno damsko ogledalce, sa onom malenom „čipkastom“ drščicom (poklon od moje voljene bake, čuvala ga je preko 20 godina. Sačekalo je mene, kupljeno u nekoj pariskoj radnjici, krajem osamdesetih) ... nekako su prirodno zauzeli svoje mesto po policama, stolu, na ormaru, iza kreveta... Oni su ja.

Arhiva  "trebaće"

U tih desetak kvadrata mog parčeta sveta može slobodno da se misli, sanjari, plače, piše, zamišlja, razmišilja, pada u deveti krug tuge, iskače iz kreveta pod naletom životne inspiracije izazvane jednim „Jutro“... čita do 3 ujutru, gleda u plafon naizgled besciljno, presvuče po 5 puta, pusti mačak Raul da izoštri kandžice o dovratak... Može sve i ne mora ništa.
Znam da nije uređena po postulatima savremenih trendova u enterijeru, znam da bi neko pola stvari iz nje bacio, znam da samo ja u zlatkastim motivima tapeta vidim fleur de lis, znam da se mebl boje konjaka ne slaže sa roze satenom. Znam i nije mi važno. Ona je moja i govori o meni više nego lična karta. J