2013/12/13

R.LOVE.ution

Reče jednom  genijalni Ivan Tokin da mu se sto puta desilo da mu dođe inspiracija, pa u sred noći mora da ustane i zapiše koju pametnu rečenicu. E baš njega sam se setila noćas oko 3. Neće san na oči nikako, ali zato reči i rečenice same krenule... Naslov bi komotno mogao da glasi – Kakva god da je, ljubav je velika inspiracija (inače ne bih sročila ovaj fini tekstić, od reči do reči, pred zoru, posle ludog radnog dana, trčanja na predstavu pa nastavka trčanja na kafu sa komšijama, negde oko ponoći – nije se stiglo ranije J). Dakle, 3:00, malo mi je hladno, malo sam gladna, pevuši tamo negde Nina Badrić... iii...


Pre neki dan me oduševi rečenica koju je izgovorila draga prijateljica, koju iz milošte zovem Zgodna žena, pričajuči mi o zajedničkom drugu. „On je tako zaljubljen u svoju devojku“. Jednostavna a velika rečenica. Zvučala je više nego divno. Jasno. A odakle onda utisak da ljudi beše od ljubavi, kao da će im se obistiniti najveće prokletstvo,  budu li joj se prepustili? Jel ljubav teret? Smetnja? Nešto ružno – preporučljivo za skrivanje? Moj odgovor je NE. Ali znam da ne misle svi tako, iz ko zna kog razloga...
Setim se ja i mog omiljenog Če Gevare, koji je i za revoluciju govorio da se mora delovati a ne čekati da se steknu svi uslovi... Hm, onda od toga ne bi bilo ništa. Svo to ludilo ide do te mere da ljudi kao da nikad nisu bili zaljubljeni, kao da nikad nisu učinili ništa luckasto, nepromišljeno, glupo, naivno... šta god. Koliko sam shvatila slušajući mnoge – za zaljubljivanje treba da se steknu ti neki uslovi, onda da prođe izvesno vreme, da se u međuvremenu savladaju razne diplomatske taktike pregovaranja... Aham. Sigurno je tako. Pa Če bi bre SAM revoluciju sproveo... Ali eto, svi su odjednom postali preozbiljni, sa savršenim umećem stroge kontrole emocija.


Ako vam je neko drag, zar on ne treba prvi da zna za to? Ili naprotiv, svi da znaju a taj neko ne? Ja svim srcem verujem u lepe i iskrene stvari. Neopisiv je osećaj svojevrsnog oslobođenja, kad kažete sve što vam je na srcu (to ne znači da napišete roman J). Hrabro, odlučno, iskreno, srce da prodiše. Kako su Spartanci govorili – sa štitom ili na njemu. Ili kako ja to već volim da kažem, srce na teren. Bliska mi nešto ta fudbalerska filozofija. J Može li se desiti išta gore, nego da godinama kasnije shvatite da taj neko nije ni znao koliko vam znači, jer mu jednostavno niste nikad rekli? Pa nema baš mnogo vidovitih!

Ko će opet bolje znati od čoveka samog ko zauzima koje mesto u njegovom srcu? Dovoljno je zastati samo na minut. Uvek postoji više dragih ljudi, svako sa svojom ulogom. I sami morate priznati sebi da je tu i onih koji su vam najbolja uteha, neki samo znak da ste „živi“, neki da ojačaju vaše samopouzdanje. Nije tu ništa loše. Sami su sebi odredili ulogu. A uvek postoji i taj neko ko je i nežnost i strast, i želja i potreba,  i briga i uteha... Sve. Može biti samo jedan. I to isti onaj koga se nekad setite i kad pogledate na pločnik ispred zgrade gde se on prvi put pojavio, pa kao suvenire čuvate sećanje na pokoju posrebrenu vlas, na nežnu kožu, tamo između vrata i ključne kosti, na pomeranje najsitnijih koščica kad vam prvi put stegne ruku... Lepo, jel da?  Ne bih ja više ništa dodala...

PHOTO: Tumblr

Нема коментара:

Постави коментар