2018/01/17

Selo moje, lepše od Pariza...

Povratak na „nešto staro“ nije poraz. To je samo želja pomešana sa svešću da su neka stara vremena zaista bila dobra i da u novoj verziji mogu biti mnogo bolja. Jer  ste vi sami postali bolji... Put spoznaje nema određeni rok trajanja... mislim da bih mogla reći da je moj dug više od decenije.
Do samo pre 5 meseci, ne bih mogla da zamislim svoj život van Beograda. Bila sam ubeđena da su se moje žilice duboko primile pod onu kaldrmu i da sam „veći Dorćolac od pravih Dorćolaca“. Beogradu je na crtu mogao da stane samo Pariz.
15og januara otpočela je nova faza u mom životu. Vratila sam se da živim u svom seocetu, a da u prestonici samo radim. Ovaj put, to se nije desilo  iz nekog spoljašnjeg razloga. Ovaj put ja tako želim. Ti kilometri koje pređem u toku dana su trivijalna sitnica spram onoga dobrog što činim za sebe. Slikovito rečeno, to vam je kao kad čitavog života „jurite“ za glavnim dasom u kraju a onda shvatite da se neuporedivo bolje osećate pored onog simpatičnog momka iz komšiluka koji nije etiketiran izlascima u skupe restorane, beskrajnim nizom insta storija sa novim automobilom u glavnoj ulozi i to na prvom snegu na Kopaoniku.
Prvi put sam se od Beograda udaljila kada sam dala otkaz u tadašnjoj firmi i vratila se u selo da bukvalno čuvam ovčice. Drugi put sam se ozbiljno razbolela. Ovaj put tu odluku sam donela jer sam shvatila šta zaista želim, šta su moji prioriteti i šta me čini srećnom.
Nije bilo lako. Neće ni biti. Trebalo je dobro razmisliti, izvagati, proceniti da li je taj uticaj srca ometajući ili potporni faktor... Ja, po ugledu na tatu, često sam govorila da mi saveti ne trebaju. U ovom slučaju sam za mišljenje pitala sve one koje smatram pametnim. Beograd je grad koji mnogo volim, koji je umeo ida fascinira i inspiriše, u kome se provelo toliko divnih dana, gde su neki od najbitnijih ljudi u mom životu... Ne znači da se sada svega toga odričem niti da sam sve to zaboravila. Vreme je samo za novu fazu, a svaka faza nosi nešto samo svoje.
Prijatelji ako su pravi, ostaće svakako u mom životu; to se već jednom potvrdilo. Praktično rečeno, ti kilometri nisu svetlosne godine. Kako je Kapor to fino rekao „ Da mi padne saksija na glavu, ne bih žalio...“.


Vrlo važna stvar je kad shvatite da su stvari koje su vas prividno činile srećnim samo to, privid, i da su znale da vam zavaraju glad usled očaja ili lošeg raspoloženja. Lepo je imati uspešne i ostvarene prijatelje od kojih možete mnogo da naučite i koji vaš svet čine jednim glamuroznim mestom. Ali, ti prijatelji će otići sa svojim kućama; to su njihovi životi a vas čekaju vaši snovi i ambicije, koje samo vi možete ostvariti. Velike odluke i male sentimentalnosti ne idu zajedno. Odlučnost i hrabrost su neophodne, što ne znači da su sitne slabosti katastrofa. Treba pustiti da se osećaš onako kako se osećaš, ali ako je već cilj jasno definisan, onda ga stalno treba imati pre očima, kao drečavi post it papirić na frižideru.
Nedavno sam samo konsultovala jednog od ljudi čijem se umu divim. Kada pametan i sposoban čovek konačno osvesti  te svoje kvalitete, da li on mora biti spreman da se bori sam? Hoće li ga baš ta borba učiniti još boljim, u svakom smislu? Dobila sam potvrdan odgovor. Ukoliko već nemate bazu ili odskočnu dasku s kojom ćete preskočiti par koraka, realno je da morate sami. Nema ništa loše u tome da potražite pomoć (za mene, surovog indivudualca, veliki je pomak što i za savet pitam) ali se uzdate samo u sebe.


Već drugi dan kako sam prenela svoje stvari u porodičnu kuću, sedeći na svojoj omiljenoj fotelji, sa sve pucketanjem onog smedervca u pozadini, samo mi je, kao zvezda padalica, prošlo kroz glavu – meni je ovde baš lepo. Osećaj sigurnosti i spokoja i onog „mirnog spavanja“  nema cenu. Samo treba otkriti šta će ga doneti. Pružiće nam ga ona mesta i ljudi koje mi sami odaberemo. Kada ste na putu ostvarivanja SVOJIH želja, gde možete naći bolje uporište no tamo gde se osećate bezbedno, stabilno? Gde se kao formula u pit stop vratite da sredite gume i dopunite gorivo?
Svih ovih godina sam se zaista radovala kad krenem autoputem u pravcu Niša. To je samo bio mali znak pored puta. Jedan čovek mi je, znajući me tek par dana, rekao „Vuče tebe ovo ovde“. Kako samo drugi jasnije od nas vide neke stvari... umeju te šljokičaste naočare da zavaraju oči. A kako samo ume da usreći i ona čupava glavica koja me dočeka na kapiji!
Pre neki dan, u novinama veliki članak, s naslovom „Delije su me čekale, morao sam da se vratim kući“. Izjavio košarkaš Pero Antić. Kao i uvek, ljudi su značajan faktor i precizno ogledalo vas samih. Sad mi se čini da je onaj prinudni boravak u zavičaju bio samo neka vrsta pripreme terena za ovo što tek sad predstoji. Oformila se fina grupa dragih ljudi koji su me fascinirali svojom lestvicom postignuća u životu, širini i čvrstini stavova, svojim samopouzdanjem i samosvešću... i uverili da prosta rečenica „On je dobar čovek“  vredi  više od ukupnog zbira eura, kubika i kvadrata.
Velike ciljeve prate i oni mali, da kažemo svakodnevni; kao svojevrsni podsetnici da se ide napred, kao spontani aplauzi i tapšanje po ramenu. Bravo, korak po korak... Za početak, „Vidojeva mala“ će da dovrši neke njegove započete poslove, da i on negde bude ponosan na mene i opravdam to srednje slovo koje nosim. A inače, izjavih pre neki dan kako će jednog dana i mene predsednik opštine pohvaliti kao nekog ko je doprineo razvoju Topole... J. Isključivo, my way.


Fot: parryz.com, pinterest