2018/01/03

Tvoja poznata devojka

Ona čitav život živi po nekoj modi i u modi. I živi u skladu sa visokim očekivanjima koja imaju ljudi koji je vole. Ne sme da padne jer ne treba da padne. Drugi ne mogu da joj zamisle neku grešku, ona ih sebi ne prašta. Pritisak je veliki i ona ga nosi kao džakče sa zlatnim polugama. Zgodno je i lepuškasto a teško. Oduvek se visoko kotirala – po vaspitanju, ocenama u školi, odgovornosti, profesionalnosti; uvek najbolja i omiljena.

Sviće još jedno jutro na Starom Gradu. Sunce gotovo agresivno, iako mu nije vreme, upada kroz prozor i pada na čupavi ružičasti tepih. Na sofi su jastuci sa motivima Ajfelove kule, na stočiću gomila nepročitanih časopisa – Elle i Top Speed. Tu su i knjige, od Jeane Damas, IT devojke, blogerke, sa posvetom na francuskom... i biografija Ficdžeraldove  Zelde. Cveće dobijeno od druga, poznatog glumca, još malo pa je uvelo.



Minut protezanja po krevetu, u šortsu sa zlatnim mašnicama i brzinsko spremanje za odlazak na trening na vrhu otmenog hotela na Terazijama.  Današnji stajling je inspirisan Francuskinjom Louise Follain – crna pletena haljinica, kožna jakna, čizmice i beretka.
Od ove sezone, zadovoljna svojim  pločicama, po prvi put u životu nosi kratki top i helanke koji je za poznati brend kreirao njen drug sa fakulteta. Među „cimerkama“ je uveliko poznata kao modna ikona, da su čak i treneri počeli da se razumeju u tu modu. To je ona koja zalupka potpeticama kad uđe u salu, kojoj stalno zvoni neki od 3 telefona i koja radi muške sklekove.
Naredni pit stop – fina kafeterija u centru grada, s pogledom na izlog iz kog svetluca Rolex. Kafa sa urednikom renomiranog magazina pretvorenim u sjajnog prijatelja je postala tradicija. Neobavezno čavrljanje na ozbiljne teme- o životu, utakmicama, ljubavi i kjniževnosti.
Korakom Kralja oslobodioca silazi na Dorćol u ulicu koja je postala fashion district, beogradski Avenue Montaigne. Ređaju se sastanci, klijentkinje, stilisti, modni urednici, glumice...
Kad otkuca 20h hitrim korakom juri u stan gde se za 20 minuta sređuje za reviju u hotelu koji je svojevrstan simbol beogradskog hotelijerstva. Umor se krije iza ispeglanih šiški, još malo maskare. Izbor pada na kožnu suknju, leopard print i potpetice. Mora se biti lep i nasmejan! Veliki MUST: 
Eno je, veselo čavrlja sa prijateljicom, jednom od najboljih PRova, o budućim projektima i ponešto o životu. Dolazi fotograf, legenda Beograda, stiže i asistentknja poznatog kreatora, čuje se „ćao“ od čuvenog manekena i gospođe kreatorke, s drugog kraja maše omiljena manekenka, druga daje znak „zovi na kafu“ ... Prvi red je postao navika, preko puta je legendarna modna ikona Beograda, pored poznato Tv lice... U bekstejdžu se grli sa ekipom organizatora. Koktel nakon revije je prilika da se večera- čokoladni mus i koktel sa kremastim likerom... 
Stiže poruka od drugarice dizajnerke – "Upravo sletela iz Pariza - kad ćemo na koktele u Beton halu – petak je“.


Petak je samo još jedan dan koji razdvaja radne dane od vikenda kada počinje jedan drugi život... I kada će je isti onaj autobus kojim se 15 godina vozi odvesti do kapije koju planira da prefarba ove godine, gde je čeka čupava glava sa vučjim očima, gde iza dve velike srebrne jelke proviruje kuća kao ona Skarletina Tara... Gde se na terasi, koju je majstor Mlađa pokrio ovog leta, proteže crni mačak i na kvarno uleće u sobu da bi se smestio na fotelju, kraj šporeta na drva.
Noć do podne ne važi za njenu nedelju. Još se razvlači fna izmaglica nad livadama, pogled na Zagoricu kao da je Da Vinči slikao sa onim sfumato efektom...Ustaje se ranije, pa u staroj tatinoj jakni hrane životinje, čiste mašine od jučerašnje radne akcije, jer ne možeš komšiji vratiti zaprljan plug, pa se pere auto- kako u grad s tom belom kojaje postala boja kafe... Uvežbano oblačenje na brzinu, u stilu Kate Moss kad je paparaci nahvataju na aerodromu, pa odlazak na omiljenu kafu u najdraži žuti separe rezervisan za određenu grupu ljudi. Listanje „Politike“, neobavezni jutarnji razgovori, pretresanje vesti iz varoši...
Omiljenom kaldrmom se stiže do Maksija pa juri po baget i paketiće za decu; trebaće i Eurokrema, obećala im je one tradiconalne nedeljne palačinke. Valja dokupiti i neki ukras za jelku, da  godina donese nešto novo i lepo. 
Kući se stiže taman na vreme da se pogledaju najnoviji prilozi Mirka Alvirovića, po ko zna koji put pročita poneka stranica "Znakova pored puta" a onda na stranice ružičaste sveščice zapišu sve one bitne stvari; o čemu se sanja, šta se želi, sve one neizrečene lepe reči... i one manje lepe pretočene iz suza sa jastuka... A sve pod budnim okom plišanog mede, koji o svemu ćuti, isto kao što onaj papir trpi sve. 

Koliko ništa ne znamo jedni o drugima? Koliko su predrasude blokirajuće? Kako nijedno "ma sigurno je tako" nije zapravo nikakvo... Koliko je ono što je taaako očigledno takooo pogrešno... Koliko su nam često životi prenatrpani gomilom sitnica koje se prividno čine bitnim a zapravo se lako pretvore u mehuriće sapunice... A kad svakodnevicu zatrpate takvim stvarima koliko nam ostaje vremena za ono što je nama zaista bitno, po srcu? I šta će nam onda doneti pravu sreću? 
Uputstvo za "upotrebu" - obratiti pažnju na sklop rečenica, brzinu toka misli i nabacivanja reči, emocije koje se čitaju između redova. I dolazi se do tačnog odgovora.