2012/11/09

Time for love


Ovim naslovom ću sigurno oduševiti sve romantične duše, a ja bih se lično mogla nadovezati sa ironično-duhovitom konstatacijom da sam ta naslov napisala kao da objavljujem „It  is time for tea“ sa savršenim britanskim akcentom. Ali neću. Zato što sam mnogo dobre volje J. Efekat mog dobrog raspoloženja dodatno je pojačalo i jedno fino veče koje su obeležile knjiga Žane Poliakov „I am love“ ( o njoj ćemo nekom drugom prilikom jer žeim dobro da je proučim, a pogotovo što se o njoj ima reći toliko toga lepog), kao i film „Tvoja lepota ne znači ništa“, prikazan u DKC-u, u okviru festivala „Slobodna zona“.  Zabavilo me kako su se i knjiga i film uklopili u lepršavost kojom (tako kažu) zračim ovih dana.  E baš o njemu-filmu će ovde biti reči. Inače, sama ova manifestacija jeste sjajna prilika da vidite ostvarenja koja nećete gledati na nekoj televiziji, milion puta reprizirane. Ovo je fantastična mogućnost da se upoznate sa nekim drugim jezikom, kulturom; a sem toga, ostvarenja ovog tipa uglavnom govore o stanjima ljudske duše na koja se često u ovom komercijalizovanom svetu retko kad obraća pažnja.
Pošto su mi se utisci slegli, mogu ovako mirne duše, uživajući u Cabernet Sauvignonu (iz Oplenačkih kraljevskih vinograda ), da ostavim i pisani trag ...
Ostvarenje „Tvoja lepota ne znači ništa“ delo je reditelja Huseina Tabaka, snimljeno u Austriji 2012. godine. Priznajem, onog trenutka kada sam videla naslov u okviru programa festivala , najpre sam pomislila kako ta lepota nekad stvarno ne znači ništa i kako nije garant nizašta. I ovo je tema za neki drugi post, vratimo se filmu.


U centru zbivanja je dečak Vejsel, iz kurdsko-turske porodice, sa boravkom u Austriji. Ne zna nemački jezik, loše mu ide u školi, nema puno prijatelja, roditelji se često svađaju, ima problematičnog brata... Jedina svetla tačka u njegovom životu jeste devojčica Ana, u koju je zaljubljen. Iako ne sme ni da joj priđe, za sve to vreme redovno sanjari o njoj, zamišlja kako je izvodi u šetnju, poklanja ruže, kako ona stavlja najlepšu traku u kosu... samo za njega. Kako sam se samo slatko nasmešila gledajući kako čoveku narastu krila kad postoji neko ko ga inspiriše. Pa ne rade li sve to oni koji su zaljubljeni ili bar oni koji imaju tako nekog ko ih i jednim osmehom obraduje... tek onako, neobjašnjivo a neprocenjivo?  Kako čoveku u tom „stanju svesti“ kroz glavu prolaze slike od kojih je svaka lepša od bilo koje razglednice namenjene za Dan Zaljubljenih. (Imajući u vidu moje trenutne preokupacije, pre će biti da ću slaviti dan Sv.Trifuna J, samo mala digresija!) Detalji su tako lepo uhvaćeni – pogled, osmesi, zanesenost. Nema tu šta mnogo da se priča. Kao što i zaista nema. Stvarno se treba ugledati na tu decu – tako iskrenu, spontanu, nevinu. Pustiš srce da te vodi i dozvoliš glavi da se bar malo izgubi...  Koliko to često zaboravimo.


Iako film zapravo govori i o situaciji u kojoj se nađu doseljenici u Austriji i problemima sa kojima se susreću, meni su ipak ovi neki detalji privukli najviše pažnje i ostavili najjači utisak. Dečak inače obožava muziku  Asik Vejsela, kurdskog muzičara, koji zapravo i peva numeru po kojoj je film dobio naziv. „Tvoja lepota ne znači ništa, ako nema moje ljubavi prema tebi“. Simply as that.
Boreći se sa svojim strahovima, problemima, dečak pravog prijatelja, saveznika i podršku nalazi u komšiji, koji na početku filma izgleda kao buntovnik, poročan čovek... (A ja nekako uvek verujem u te „negativce“ to jest, ono dobro  njima i znam da će kad-tad njihov dobra strana izaći na videlo). I to mi je još jedna od najsvetlijih tačaka u filmu. Družeći se sa dečakom, i sam ovaj nabildovani, bučni čovek otkriva svoju „zatrpanu“ emotivnu stranu.


Film se završava tako što dečak bespomoćno juri za kombijem u kom njegovu Anu deportuju za tadašnju Jugoslaviju, držeći u ruci papir sa ispisanim stihovima omiljene pesme, koju je baš njoj posvetio.
Nakon projekcije filma, reditelj je rado odgovarao na pitanja publike. Sam pogled na tog mladog, vedrog i pozitivnog čoveka i njegovo oduševljenje prijemom na koji je njegov film naišao, govori u prilog tome sa koliko je ljubavi radio na ovom delu, pri čemu on ističe da je nada koju vidi na licima publike zapravo njegova najveća nagrada i efekat koji je hteo da proizvede. I uspeo je sasvim. Utoliko mi je bilo draže što sam pogledala film. 



http://www.freezonebelgrade.org/film.php?id=73&kategorija=1&godina=2012