2017/01/09

Iz početka


I sama se pitam kako se meni, maksimalno revnosnoj i odgovornoj, omaklo (što bi rekao moj Aca Lukas) da godinu dana ne napišem nijedan redak ovde. Daleko od toga da nije bilo nečeg za pisanje. I pored mora lepih događaja, odgledanih filmova, revija, momenata velike mudrosti... sveopšti utisak je bio da bi sve napisano imalo prizvuk tuge, depresije... izazvane najpre tatinim odlaskom a onda i mojim sunovratima zbog koji sam, kao onaj mali  Stanoje poželela da i ja pitam Tirketa:“ Isplatili se ovaj život, jel mi džabe živimo?“  Sama pomisao da JA narušim sliku o uvek super veseloj punoj energije sebi mi je delovala strašno... delovala. Stvarno nemam komentara.
Moj veliki drug Marko me lepo opomenuo (radi to već drugi put, sledeći put ću dobiti po prstimaJ) da treba da pišem. Koliko god da ste svesni svojih kvaliteta ili niste, nekad je jednostavno neophodno da vas neko malo podgurne laktom u rebra i da znak okom „hajde“. Njegov predlog je prihvaćen na redovnom zasedanju sredom, od strane Bilje i Bojane i evo mene, pišem. Ne možete  izneveriti ljude koji vas vole i koje volite. Još jednom se pokazalo da su pravi prijatelji ono jedino trajno i čvrsto u životu i svakako, najveće blago.


Onda, neka početak ove 2017 bude i simboličan početak neke nove faze u sopstvenoj izgradnji. Ne bih novostečene zaključke i donete odluke nazvala new year resolutions pre life resolutions... i mogu se doneti i jednog običnog vikenda. Bitno je da su donešene i da postoji snažna volja da se sprovedu u delo.
OK, želela sam ja i svetlucav prelazak iz 31.12. u 1.1., u haljini sa šljokicama, vrtoglavim potpeticama i čašom šampanjca u ruci... ali se nije desio. Ne bavim se lošim stvarima  koje sam doživela  jer time jedino sebe trujete; važnije mi je bilo to što je postojao neko da mi ustupi svoju fotelju, da se sakrijem  u njoj, i da mi bratski kaže da će sve biti u redu, i neko ko mi je u tu famoznu ponoć poželeo da uvek ostanem tako svoja i posebna. Takve stvari se ne zaboravljaju.
Baš tada sam shvatila da koliko god da posedujete kvaliteta i vrednosti, to vam nije garancija ni za šta i da će mi naredni period biti ispunjen borbama na svim frontovima, gde ću sve te kvalitete  morati da iznova dokazujem i potvrđujem. Da li postoji logičan i kao razuman razlog – zar je bitno? Gde  naći snagu – u ciljevima koje ste postavili sebi, a od veličine istih zavisi i cena... Spremnija nego ikad.
To je valjda ona faza u životu kad konačno znate šta hoćete i šta nećete, gde vidite sebe i s kim i kad ste ponosni da sve to kažete naglas, iskreno do koske, pa se usput možda i onako šeretski nasmejete na kao zgroženu okolinu.  
Danas me jedna jako ljubazna devojka (obožavam kad je neko super ljubazan i fin)iz Unicefa pozvala samo da mi se zahvali za mesečnu donaciju ovoj humanitarnoj organizaciji. Na tu malu sumu koju svako može da izdvoji sam ponosna kao i na posedovanje donorske kartice. Toliko sam se oduševia tim malim gestom – kad vam neko kaže da ste ga bilo koji način usrećili, zar ne poželite da ga usrećite još više?
Zašto onda jedni drugima ne kažemo tako lako kad nedostajemo, volimo...? E  pa ja više da ćutim neću. :-)))))))
Upravo sam, kao komentar na Instagram fotkicu jednog dragog bića, sva ushićena napisala „Divna ti je slika“ i ukrasila je ružičastim srcima. Šta tu ima da se kalkuliše i računa?
Koleginica mi je za Božić poklonila svećice u obliku zvezda koje toliko volim, da  mi ulepša dan. Rasplakala sam se kao krokodil.
Prvi put u životu mislim da su „kanađanke“ skroz OK  na muškarcima (zavisi ko ih nosi ahahahahhah), smešno jei meni, ali je istina i ja to priznajem.
Jel ideš, ženski idiote, i mirišeš cveće k’o Ferdinand? Pa priznaj da ti je stalo, ne očekuj da će neko da gleda u kristalnu kuglu i „zna on to“.
I da, obožavam kafanu, i „sečem vene“ na „Lepi moj“ od Snežane Đurišić, i mogu da živim ceo dan na kafama, vikendom sam prava seljančica koja cepa drva u džemperu nasleđenom od tate, i želim da budem Julia Roberts u „Notting Hillu“ i verujem u tu bajku, i mislim da sam u prošlom životu bila sin Don Korleonea i plačem u jastuk i lečim živce pranjem sudova i gledanjem fudbala....
Važna odluka- Zaboravi sva glupa pravila i još glupavije savete  i  porazgovaraj sa sobom kao odraslom osobom, bez jadnih izgovora. Ja ne razumem ljude koji imaju trivijalne izgovore...za bilo šta.
Lepo je Frenk Sinatra rekao: „ Samo jednom se živi, a kako ja živim – vala, jednom je dosta“ E takav život se isplati.
PS Obećavam da neće proći godinu dana do narednog posta i da... volim i ja vas. ;-)