2017/01/22

Under my skin

Danas je, kažu, Dan zagrljaja. Takve datume ne pamtim jer dan zagrljaja treba da bude svakog dana, ionako su nepravedno potcenjena kategorija. Za lepe stvari, povod ne treba da postoji i njima se treba onako, džekovski rasipati.
Mogla bih da kažem da sam hug addict. Zagrljaj mi je SVE.
Ali onaj nepuštajući, long lasting zagrljaj... gde ceo svet prestane da postoji, vreme postane nedefinisana kategorija, a koliko god se trudiš da zapamtiš svaki milisekund istog, brzo shvatiš da od tog posla nema ništa... Osećaj prepuštanja je proporcionalan amneziji... A on po običaju potiče od nekog ko se već fino smestio under the skin. I više od toga... uspeo jeda vam predefinše čitavo znanje o ljubavi, te sam opušteno mogla da ovaj post nazvati- šta sve možeš da saznaš o ljubavi za mesec dana.


Nije nikakvo čudo da se čovek zaljubi onako galopirajuće, iznenada, brzinski  kao na trkama u Monci. Nije neophodno opsežno istraživanje, predznanje o istom, sertfikat o podobnosti dotičnog za zaljubiti se u njega.
Možda je dovoljan iskren, dečački osmeh, šmekerski podignuta leva obrva, kravata boje plavog safira i pitanje:“I dobro, što si ti tužna?“ Hm. Ko je tužan? Pretvorih se sva u osmeh i beše to najbrže provedenih sat i po vremena  u mom  životu.
Kada se već u nekim godinama opametite i konačno osetite suštinu bitnih stvari, onda vam se taj neko prolepšava, maltene pred očima, jer vas je već uveliko kupio drugim, realno mnogo bitnijim kvalitetima. Za nekog ko je vizuelni tip, poput mene, ovo je veliki korak. Uglavnom sam „gradskim kaubojima“ zavedena svom tom lepotom naknadno tražila i lepila i druge dobre osobine. Oh mom Dieu! J
Iskren i otvoren razgovor, maniri i ponašanje, odnos prema drugim bićima, zdravo-razumski stavovi o životu čine da neko od „sladak je“ postane „najlepši običan momak na svetu“.
Do skora omiljeni lepršavi osećaj zaljubljenosti (sad ovde ide ukrašavanje leptirićima) evoluirao je u STALO MI JE  - jer taj neko pruža osećaj podrške, tu je da da savet kad treba, neopozivo odaje utisak da mu se veruje, ume da motiviše i podseti na tvoje kvalitete, uči nekim dobrim stvarima u životu (počev od sjajne muzike i knjiga), inspiriše da budete bolji čovek i sopstvenu ličnost podignete na viši nivo, ume da vas nasmeje i ulepša dan blesavom porukom pred kojom možete samo zagonetno da se smešite ... a opet pred kim nemate tajni, kome sve možete da kažete... i što je za nas koji smo uvek jaki, najvažnije, pred kim se ne plašite da budete najslabiji ikada... ne bojeći se da će to da pokvari sliku.
Nekako znate. I ne plašite se. I ne oklevate. Znate da sve mora da bude your way (a tako je i najlepše) i ponosni ste na to što osećate i jači nego ikad... i možete da viknete to celom svetu. Ne marite za izlizane savete koji nikom dobra doneli nisu, sve one igrice su vam smešne i ništa vam nije teško jer je taj neko vredan svega toga.  
Ali, od svih tih lepih stvari koje čine da uzdišete kao Ferdinand i čitav dan mirišete nevidljivo cveće (ma to je njegov parfem na ramenu J ), veći i važniji pokazatelj ozbiljnosti i jačine osećanja jeste želja da tom nekom bude dobro, jeste briga o osećanjima tog drugog bića. I sva ta želja da se, kad je teško,nasloniš na njegovo rame i samo ćutite zajedno; da budeš baš ona koja će znati da sasluša probleme, pa i da ih reši, koja će brinuti o njemu, kojoj će biti važne one njemu važne stvari, pored koje će se on osećati sigurno i spokojno...
Kako bi Momo Kapor rekao – "Ako to nije ljubav, onda ne znam šta je"



DISCLAIMER: I do not claim to own any of these photos. I will credit their sources if available. Powered by Blogger.