Danas je, kažu, Dan zagrljaja. Takve datume ne pamtim jer
dan zagrljaja treba da bude svakog dana, ionako su nepravedno potcenjena
kategorija. Za lepe stvari, povod ne treba da postoji i njima se treba onako,
džekovski rasipati.
Mogla bih da kažem da sam hug addict. Zagrljaj mi je SVE.
Ali onaj nepuštajući, long
lasting zagrljaj... gde ceo svet prestane da postoji, vreme postane
nedefinisana kategorija, a koliko god se trudiš da zapamtiš svaki milisekund
istog, brzo shvatiš da od tog posla nema ništa... Osećaj prepuštanja je
proporcionalan amneziji... A on po običaju potiče od nekog ko se već fino
smestio under the skin. I više od
toga... uspeo jeda vam predefinše čitavo znanje o ljubavi, te sam opušteno
mogla da ovaj post nazvati- šta sve možeš da saznaš o ljubavi za mesec dana.
Nije nikakvo čudo da se čovek zaljubi onako galopirajuće,
iznenada, brzinski kao na trkama u Monci.
Nije neophodno opsežno istraživanje, predznanje o istom, sertfikat o podobnosti
dotičnog za zaljubiti se u njega.
Možda je dovoljan iskren, dečački osmeh, šmekerski podignuta
leva obrva, kravata boje plavog safira i pitanje:“I dobro, što si ti tužna?“
Hm. Ko je tužan? Pretvorih se sva u osmeh i beše to najbrže provedenih sat i po
vremena u mom životu.
Kada se već u nekim godinama opametite i konačno osetite
suštinu bitnih stvari, onda vam se taj neko prolepšava, maltene pred očima, jer
vas je već uveliko kupio drugim, realno mnogo bitnijim kvalitetima. Za nekog ko
je vizuelni tip, poput mene, ovo je veliki korak. Uglavnom sam „gradskim
kaubojima“ zavedena svom tom lepotom
naknadno tražila i lepila i druge dobre osobine. Oh mom Dieu! J
Iskren i otvoren razgovor, maniri i ponašanje, odnos prema
drugim bićima, zdravo-razumski stavovi o životu čine da neko od „sladak je“
postane „najlepši običan momak na svetu“.
Do skora omiljeni lepršavi osećaj zaljubljenosti (sad ovde
ide ukrašavanje leptirićima) evoluirao je u STALO MI JE - jer taj neko pruža osećaj podrške, tu je da
da savet kad treba, neopozivo odaje utisak da mu se veruje, ume da motiviše i
podseti na tvoje kvalitete, uči nekim dobrim stvarima u životu (počev od sjajne
muzike i knjiga), inspiriše da budete bolji čovek i sopstvenu ličnost podignete
na viši nivo, ume da vas nasmeje i ulepša dan blesavom porukom pred kojom
možete samo zagonetno da se smešite ... a opet pred kim nemate tajni, kome sve
možete da kažete... i što je za nas koji smo uvek jaki, najvažnije, pred kim se
ne plašite da budete najslabiji ikada... ne bojeći se da će to da pokvari
sliku.
Nekako znate. I ne plašite se. I ne oklevate. Znate da sve
mora da bude your way (a tako je i
najlepše) i ponosni ste na to što osećate i jači nego ikad... i možete da
viknete to celom svetu. Ne marite za izlizane savete koji nikom dobra doneli nisu, sve one igrice su vam smešne i ništa vam nije teško jer je taj neko vredan svega toga.
Ali, od svih tih lepih stvari koje čine da uzdišete kao
Ferdinand i čitav dan mirišete nevidljivo cveće (ma to je njegov parfem na
ramenu J
), veći i važniji pokazatelj ozbiljnosti i jačine osećanja jeste želja da tom
nekom bude dobro, jeste briga o osećanjima tog drugog bića. I sva ta želja da
se, kad je teško,nasloniš na njegovo rame i samo ćutite zajedno; da budeš baš
ona koja će znati da sasluša probleme, pa i da ih reši, koja će brinuti o
njemu, kojoj će biti važne one njemu važne stvari, pored koje će se on osećati
sigurno i spokojno...
Kako bi Momo Kapor rekao – "Ako to nije ljubav, onda ne znam
šta je"
Нема коментара:
Постави коментар