Barbie... forever being in love

Do osme godine, među mojim igračkama bili su Ferariji, Lambordžiniji, teretni kamioni, poneka cisterna, šleper, čak i onaj veliki kamion koji meša beton...(pa pravac gradilište! J) a onda je iz dragog mi Pariza stigla i moja prva Barbika, tamnokosa, u žutoj taft krinolini. Meni je ličila na Sindi Kraford, pa sam je tako i krstila. Onda su stigle i Pamela Anderson, Alisija Silverstoun, Anita iz 2 Unlimited... tako su se zvale moje drage lutkice. Sestra i ja smo od tih naših igara zapravo pravile „filmove“. 

Svaka je imala svoju kuću (pravio se nameštaj, radile su testerice, sekle se mamine stare haljine-za zavese i draperije), potpuno razrađenu ličnost, dečka, familiju. Znale smo sate da provedemo igrajući se sa njima. Svaki raspust, i letnji i zimski, prolazio bi u znaku priprema za veliku reviju. Kao što to zapravo i ide, prvo smo radile skice, zatim prikupljale krpice (moljakale mamu da se ne rasipa sa materijalima kad šije nešto za sebe, da bi što više ostalo za nas, tj.reviju) pa onda šile.

 Sa iglom i koncem smo rano počele da se družimo, već u tom nekom uzrastu, sa 8-9 godina. Svaka Barbika je imala bar po dva izlaza sa kompletnim stajlingom, pravile smo posebnu scenografiju (nekad je to bilo na otvorenom, nekad na bazenu, nekad su „manekenke“ hodale po vodi-to smo prekopirale od Dragane Ognjenović J), pa je tu bilo i specijalnih efekata u vidu prskalica i ventilatora... 

Na muzičku podlogu se obraćala posebna pažnja, a najčešće smo birale pesme Lenny Kravitza i Kylie Minogue, pomenutih 2 Unlimited... Ni marketing nam nije bio stran, pa smo izrađivale i plakate kao najavu za revije, nakon  kojih bi usledio i koktel, uz piće i zakusku... Naši VIP gosti u prvom redu bile su mama i baka. O utiscima sa revije, kao i dešavanjima u životima naših Barbika, pisale smo u našim modnim tabloidima J.

I to je trajalo godinama, po tačno utvrđenom sistemu, koji je za nas bio sasvim prirodan (sad zvučim kao dragi mi Jovan Memedović J ); današnjim devojčicama bi bilo potpuno nezamislivo da čak i dotaknu lutku u godinama kada sam ja uživala u tom ružičastom svetu. Ja sam ipak ponosna na taj deo svog, pravog detinjstva.

I danas me naljuti, a i onda je, kada bih negde pročitala kako Barbike loše utiču na razvoj dece i da daju loš primer. Zašto loš primer? Ja sam ih doživljavala kao savršeno lepa stvorenja, sa sjajnim osećajem za modu, nimalo iskvarena, sposobna i plemenita, koji samo eto žive neki bezbrižan život, a koji nam je negde svima ideal. Mislim da su one u mnogome uticale i na moja dalja životna opredeljenja; nekako su se savršeno uklopile u moj svet u kome moda i umetnost uvek nađu svoj put, i koje su umele da pomire nekad potpuno suprotne strane. ( U vreme začetka moje ljubavi prema fudbalu, što će reći na SP u Francuskoj, kada sam znala čitav brazilski tim – oduvek sam birala samo najbolje  J - moja omiljena lutka dobila je svoju žensku verziju dresa sa brojem 6 i imenom omiljenog mi fudbalera Roberto Carlosa).

Kao što već naznačih u samom naslovu posta, ljubav prema Barbikama trajaće zauvek. Danas ih samo gledam iz malo drugačije i kompleksnije perspektive a oduševljavaju me i dalje. I danas bi me obradovao poklon u vidu ove lutke. Ovih dana me posebno oduševila nova Barbi, takozvana Diamond Blonde, koja je mene negde podsetila na moju ikonu glamura Lindu Evangelistu u spotu „Too Funky“. Plava, sa širokim osmehom, u fantastičnoj haljini, sa onim oversized krznom. Glamur u svojoj esenciji!

Na kraju, šta bi mi bila želja - da jednog dana to predivno plastično stvorenje ponese moju kreaciju u nekoj limited edition kolekciji. I da, neizmerno sam srećna što moja dvogodišnja sestričina već pokazuje interesovanje za ove lutke. (Naravno da smo sestra i ja sačuvali te naše! ) Ma sve će nju tetka lepo da nauči! J