2012/09/29

So good to be true?


Bilo jednom... 
Od početka je sve slutilo na veliku i snažnu ljubav, iako toga nisam bila svesna. Tačnije više sam joj se opirala, poučena nekim prošlim iskustvima, koja su me, eto, promenila za čitav život.
Naravno, desilo se upravo suprotno, ono što, kao, nisam htela. Zaljibih se jače nego ikad i nikog nisam tako ni VOLELA kao njega. Moje sunce sa nestašnim očima i vragolastim osmehom.
Nije on bio savršen, sa strane gledano, mnogi bi rekli da on nikako ne spada u red onih „finih i normalnih“ šta god to značilo. Previše je bio svoj i previše poseban.


Nisam kopirala famoznu Keri, pa ga zbog toga prozvala Zverkom. Njemu je ovaj nadimak nekako „legao“ sam od sebe. Eh, čovek zbog koga su mi hektolitri krvi jurili kroz vene brzinom Ferarija na stazama Monce, samo kad se javi, makar tupavo-slatkim smajlijem ili izgovori „Pe gde si bre ti“. A još kad se tome doda i osmeh od milijardu dolara, pogled iskusnog zavodnika sa sve nonšalantnim stavom „Pa šta ću, takav sam“, ponašanje nestašnog, velikog dečaka...
On me naučio da budem ljubomorna, ali onako slatko, malo, tek da on odćuti, pusti mene da da se „ispraznim“, pa da se nasmeje kad rešim da mu sve oprostim i zaboravim. Love is true miracle!


Za onaj zagrljaj orla treba živeti. Nigde lepšeg i sigurnijeg mesta. Prvi čovek kog sam ja (i na štiklicama) mogla da gledam iz „žablje perspektive“. Sav važan, lep (čak su i muškarci mislili da je atraktivan... eh), upadljiv, pametan, sa ponašanjem kao da je stariji od mene 10 a ne jednu godinu.  Divila sam mu se, učila od njega, koliko mi je samo životnih lekcija dao... Bio je ponosan na mene, što sam „dobra, vredna,radna i zgodna“. S njim nijedna ludost nije izgledala kao takva, nego nešto što je potpuno normalno i lepo. Smejao se mojim šaama na sopstveni račun i verovali smo zajedno da će jednog dana sve doći na svoje. Uz jednog takvog, ide i izbrušen modni stil – šarmer u poslovno-casual izdanju, sa povremenim izletima u modne kombinacije u kome bi svako drugi izgledao kao totalni freak, ali ne i on... Kad se jednom pojavio u izdanju sačinjenom od kariranih pantalona, atlet majice, šuškave trenerke sa grbom omiljenog kluba i papučama (!!!) morala sam da se nasmejem, bilo je jače od mene, ali sam istog trenutka pomislila kako je najlepši čovek na svetu.


Znate ono kad nekog volike toliko da ono što je njemu važno postane to isto i vama samima, kada počnete da delite njegova interesovanja, ali ne da biste izgubili sebe, već samo obogatili za niz sjajnih stvari. Ukapirate da je muzika koju sluša fenomenalna, da je grad koji voli zaista prelep, da u njegovoj životnoj filozofiji ima mnogo smisla... Samo, eto, do tad vam niko nije skrenuo pažnju na sve to. I čak, i sada, kada on više ne zauzima to ekskluzivno mesto u mom životu, sve te druge kolateralne ljubavi i dalje žive.
Šta čovek ne bi uradio za jednog takvog? Sećam se da sam iz Pariza zvala jednog našeg someliera da me posavetuje koje vino da mu poklonim, u kojoj radnji da ga kupim? Ma htela sam da ponesem celu onu radnju „Fauchon“ sa sobom! I nikad neću zaboraviti „Pionirova“ medena srca, sok od breskve, supicu kod „našeg“ Kineza, drvenu klupu pod građevinskom skelom na Slaviji, vrele pitice od jabuka u Meku, „Valentinov" laneni sako koji nam je poslužio kao zaklon od kiše.
Ovde ću da stanem. Jer to je ono lepo, a rekoh da ću da pamtim samo ono lepo.  On je sad srećan. I to je takođe lepo.