2013/01/14

7 dias en La Habana


Tamo negde 2009-e godine u moj  život je ušetao neko ko je već uveliko bio zaražen “virusom” naklonosti prema Che Guevari, Kubi i svemu što dolazi odatle. I kako to već biva, zainteresujem se ja lagano za slavnog revolucionara, pa onda malo-pomalo, kako interesovanje i entuzijazam rastu,  tako poče da raste i moja biblioteka, a na polici sve “Sećanja na kubansku revoluciju”, “Dnevnik iz Bolivije”, jedno 4-5 Cheovih biografija, pa monografija “I was Cuba”… Od namere da impresioniram tamo nekog, impresionirala sam sebe J. Ozbiljna i zanimljiva materija.
U tom svom pohodu na “zelenog krokodila” što bi rekao Fidel Castro, nađem i “ratnog druga” (moja divna ma belle Jelena), i eto nas kako pratimo sva dešavanja vezana za Kubu, naročito dokumentarne filmove inspirisane istorijom i životom ove daleke zemlje. “Do kraja uz Fidela” je bio samo jedan od njih, a nije bilo šanse da propustimo ni “7 dana u Havani”, omnibus sastavljen od 7 filmova, različitih reditelja, od kojih svaki pokriva po jedan dan. I svaki od njih prikazuje manje poznato lice Kube i njenog glavnog grada.
U početnoj sceni se vidi panorama grada, naravno da ostavlja bez daha, pogotovo nas koji smo zaljubljenici u isti, ali vreme (129 minuta) će pokazati da ovde neće biti ni traga od Chea, revolucije, cigara, kabrioleta drečavih boja. Rum se pije u par scena, Fidel samo “promiče” kao vest na TV-u, a o Cheu se govori u jednoj rečenici, više usputno (“Da li je Che imao mnogo dece – Jeste, ali nije brinuo o njima jer nikad nije bio kod kuće.”)
Benicio Del Toro se ovde okušao kao reditelj, Emira Kusturicu gledamo kao glumca, a tu je i štošta običnog sveta koji je dobio svoju prvu filmsku ulogu, ma šta filmsku, svoju prvu ulogu.


U jednom od filmova, Kubu gledamo očima mladog Amerikanca, koji je sav zbunjen, zadivljen, očaran i razočaran. Želeći da iskusi sve čari noćnog života Kube, toliko se napije, pa umalo da završi sa travestitom. Njegov vozač i vodič je simpatični taksista koji mu i pokazuje tu drugačiju Kubu. Kako bi inače saznao da je Kapitol u Havani 5 cm visočiji od onog američkog…
Imamo tu i devojčicu koju podvrgavaju magijskom ritualu isterivanja neke vrste đavola iz nje, pošto su je zatekli polugolu sa drugom devojčicom. Izuzetno napeta i mračna priča;  krupno kadriranje zabrinutih i umornih lica, njen stid, strah i nevinost, u kombinaciji sa zloslutnim izgledom vrača i muzikom koja dodatno naglašava nemilu situaciju, zaista ostavljaju utisak u smislu “neću ovo da gledam”.


Fasciniralo me kako je dočarano prijateljstvo i osećaj zajedništva i bliskosti koje vlada među Kubancima.  Princip je jednostavan – svi za jednog, jedan za sve. Jednoj gospođi se u snu javlja Bogorodica sa željom da joj ova, u njenu čast, podigne fontanu. Niko ništa mnogo ne zapitkuje, ceo komšiluk uzima učešće u akciji. Neko nabavlja cigle, neko zida, neko treći ima rođaka iz čije se firme mogu nabaviti boje. I svi su veseli, niko se ne žali i veče završavaju velikim slavljem gde svi zajedno pevaju. U drugoj priči, ženi nestane jaja i brašna da bi mogla da napravi kolače za veliku porudžbinu. Ne ide se u prodavnicu, tu su opet komšije. Pozajmljuju jedni drugima, pomažu se. Nestane vam benzina, struje, auto vam se pokvari – uvek je tu neko da pomogne.


Od slika siromaštva se ne može pobeći. U filmu “Sesilijino iskušenje” posebno mi se urezala scena njenog oduševljenja što može da se okupa u hotelskoj sobi i scena u kojoj ona tupo zuri u ispucale zidove i naprslu kadu, sa flekama od rđe. Na ovaj način je simbolilno predstavljena i njena dilema – ostati na Kubi, živeti od danas do sutra ili otići u Madrid i napraviti svetsku, muzičku karijeru.
Ona je mlada, lepa, ima čaroban glas. Pojavljuje se zgodni Španac koji se navodno zaljubljuje u nju, nudi joj ugovor, smeštaj u Madridu – sve o čemu ona sanja. Ona je naravno fascinirana, ponesena; poznato osećanje ushićenja i želje da se s tim nekim, maltene strancem, otpočne novi život. Bljesak želja umalo da pomrači njenu istinsku sreću, koja je ipak tu, kraj nje. Sa spakovanim koferom, odlučuje da ostane sa svojim dugogodišnjim momkom, koji nije ni bogat ni uspešan, ali je njen. Što neko reče, osoba ne mora da bude savršena da bi bila prava za nas ili kako je meni neko sugerisao jednom – teži put je uglavnom pravi put.
E sad, moj favorit. Dan utorak. Film “ Jam session”. Glavna uloga Emir Kusturica, takođe veliki zaljubljenik u Kubu, koji ovde glumi sam sebe. Priznajem da nisam neki njegov fan, nekako mi se ne dopada estetika koju on propagira, ali posle ovoga možda i promenim mišljenje.


On u Havanu dolazi bukvalno kao da je “pao s Marsa”. Tu je njegov prepoznatljivi opušteni izgled, glas koji zvuči umorno i osećaj da nema pojma šta on tu radi, osim što mnogo voli Kubu. On se samo dobro zabavlja, u pauzi se javljajući ženi da joj kaže da mu nedostaje i da nije pijan kao što ona misli. Uz veliku pomoć drugih uspeva da se kako dolikuje pojavi na dodeli nagrada, ispozira, a onda, umesto na gala večeru, odlazi na žurku u kraju, gde svira njegov novi prijatelj, vozač koga su mu dodelili. Ovde nema ničeg ružnog; slavi se život onakav kakav jeste, uživa u stvarima koje su srcu bliske, ne mareći za protokol i tamo neka pravila. Plus, sjajna muzika koja mami na ples.Ne kažem da treba zatvarati oči pred lošim i ružnim stvarima oko nas, ali se  ja uvek trudim da izvučem ono najlepše, a možda mi je u tom trenutku, baš taj nonšalantni  Kusturica bio potreban.


Sveukupan utisak, jako pozitivan. Izađosmo Jelena i ja pune impresija i tema za nove “socijalno-filozofske” rasprave. Nov doživljaj Kube, i dalje čudno lep, mozaik različitih sudbina, slika, prizora, živopisnih u svakom slučaju. Zavisi šta očekujete, sa kakvim predznanjem dolazite, šta vam je potrebno, kako se osećate. Sveže, inspirativno i začuđujuće drugačije, sa jasno istaknutim obeležjima života u Havani, koje nema na razglednicama. 
http://www.7diasenlahabana.es/havana-exclusiva/#!prettyPhoto