Les Miserables - Les Magnifiques

Čisto podsećanja radi, da još jednom naglasim da mi je sve što je francusko srcu blisko. Ili što u najmanju ruku ima neke veze sa Francuskom. Zato je i moj prvi „pik na draftu“ za ovogodišnji FEST bio film „Les Miserables“. Jeste knjiga pročitana odavno, odgledana neka stara verzija od pre dvadesetak i kusur godina, ali ovo se nije smelo propustiti, pogotovo što je u pitanju mjuzikl. Inače volim „filmove sa pevanjem i igranjem“, utoliko što ih smatram žanrovski vrlo zahtevnom kategorijom, u kojoj se snalaze samo vrhunski umetnici, sa obe strane kamere.

Kako smo se smestile u Sali, komentarišemo Jelena i ja kako imamo sjajna mesta i kako je atmosfera baš nekako opuštena, ready for enjoying. Fali samo da vam neko doda šolju ukusne kafe. Kafe nije bilo, ali se uživalo od prve scene.

Volim onu svoju veštinu prepoznavanja sjajnih stvari na prvi pogled – tako je bilo i ovaj put: Film počinje monumentalnom scenom gde stotine robova užadima vuku brod koji se tu nasukao. Pljuštanje kiše, "grmljavina" muzike i njihovih glasova i strašni pogledi tih izmučenih ljudi se istog trenutka urezuju u pamćenje. A to je bio tek početak... (Što bi značilo da sam „kupljena“ u prvim sekundama)

Oduševila me sama fotografija – svaka od scena bi bez problema mogla poneti epitet kultne i ući u istoriju filmske umetnosti. Tu su i fenomenalni pogledi na vrhove planina, panorama Pariza kao i „zavirivanje“ u pariske ulicice „odozgo“, sa velikih visina. Nebo je gotovo uvek teško, olovno, maglovito. Boje odeće „isprane“, „ozbiljne“, šminka i kostimi odlični. Stvarni, autentični.

Glavni glumac Hugh Jackman više nego briljantan –vrhunska transformacija, sjajni prelasci iz očaja u bes, tugu, sreću. Sve smo proživeli sa njim.

Russel Crow je odlično dočarao lik inspektora Žavera – te sitne sivkaste oči, glatki obrazi i oštro obrijana proseda bradica jasno ukazuju na čoveka koji je maksimalno snalažljiv, kao mačak sa devet života, spreman na raznorazna dela i nedele ne bi li ostvbario svoj cilj.

O svakom od glumaca bi se mogao napisati esej, jer sve vreme dok ih gledate, shvatate koliko u stvari verujete u to što govore, rade.  Nijedna scena nije predugačka, monotona. Svaka „odsečena“ tamo gde treba.  Muzika dramatična, emotivna, teška, „uznemirujuća“, a sasvim sigurno nešto što bih rado poslušala i bez gledanja filma. Pregršt britko izrečenih  životnih mudrosti smeštenih u elegantno spevane stihove.

Najjači utisak na mene jeste ostavila simbolika koju scene nose - ivica kamene ograde po kojoj hoda Žaver,  zlokobno tamno nebo,udari talasa, ponori, svećnjaci koje Valžan nosi sa sobom kud god da krene, ulepljena francuska zastava koja se vuče po  pločniku, telo jednog od revolucionara koje ostaje da visi sa prozora ne ispuštajući crvenu zastavu...  i samo podsećajući na jednu.

Gledanje ovog fenomenalnog ostvarenja ujedno je i svojevrsno podesećanje na iskonske vrline – na drugu šansu koju treba iskoristiti kako najbolje umete, na volju da se pomogne pa makar i neznancu, na večnu veru u pobedu dobrog, na snagu oproštaja, na ljudsku veličinu koja u trenucima život ili smrt pokazuje svoje pravo lice. Parafraziraću jednu od, po mom mišljenju, najjačih rečenica: kada nekog volite, to je kao da ste videli lice Boga. A bez sumnje, svi često zaboravljamo koliko je lepo samo što postoji neko koga volite, u ma kom kontekstu... I koliko nas same ispunjava činjenica da činimo nešto iz čiste ljubavi.

Iskoristiću, umesto zaključka, rečenicu koju je po izlasku iz sale, izrekla ma belle – Vredi svakog od 157 minuta. Izvrstan umetnički doživljaj, mogućnost da sagledate sebe i svoj život ogledajući se u karakterima glavnih junaka, zaista neponovljivo iskustvo.

Tous mes compliments.

Official website  Les Miserables