2013/03/24

Jednostavno CHE


Taj zamišljeni pogled sam prvi put videla na zidu ujakove radionice; uspomena na vojničke dane, tamo negde iz Splita, tušem i samo njemu znanom tehnikom, moj omiljeni ujak, nacrtao je portret „nekog „ Che Guevare. U pauzama između vežbi i održavanja vojnih aviona, eto i on se pridružio armiji onih koji su na svoj način ovekovečili kultni portret kopiran milionima puta. Znala sam samo da je taj  čovek sa bradicom i beretkom neko hrabar i važan. Kada imate 7 godina, to je sasvim dovoljno.
Godinama nakon toga, u vreme studija, sestra i ja otkrijemo kafe Revolution negde, čini mi se, u Spasićevoj ulici, u potpunosti inspirisan Cheom i kubanskom revolucijom. Upravo smo tu našle inspiraciju za novu kolekciju koju smo tada spremale za školu. Moodboard sastavljen od Cheovih portreta, kubanskih zastava, maslinasto zelene boje i neizbežne petokrake. Nekako je sve mirisalo na avanturu, opasnost; delovalo je intrigantno, „muški“ i imale smo stvarno ozbiljnu inspiraciju. Opet to nije bila suština njegovog lika, više se radilo o imidžu legendarnog gerilca.



Usledilo je poznanstvo sa nekim ko je bio Che u duši i po opredeljenju. Bar je on sebe doživljavao tako, pa sam, nekako prirodno i ja „krenula tim putem“. Bilo je to kao „čekaj, zašto baš Che“. Bacim se na proučavanje  literature (priznajem, želela sam i njega da impresioniram). I završim ja sa knjigom „Gerilsko ratovanje“ u rukama. Ja,do tada poznata kao neko ko se u knjižari hvata najpre za knjige sa ružičastim koricama! Nema nazad – uvuče mi se Che „pod kožu“ i moja revolucionarna bibilioteka poče da raste. Veliko finale – biografija by John Lee Anderson. Dva puta pročitana. Da se utvrdi gradivo. Da se razjasne još neki detalji.
Iako nisam neko ko je sklon idolopoklonstvu, ličnost ove legende od čoveka je ono što me najviše privuklo njemu. Ono što je on kao biće, njegovi životni rincipi, ubeđenja (pri tom ne mislim na političke stavove – not my cup of tea).


Za početak je dovoljno poči od te njegove neizmerne ljubavi prema čovečanstvu, plemenitosti i velikih ideja i izostanku mirenja sa postojećim stanjem. Kako je sam tvrdio, ljubav je neizostavan sastojak svake revolucije. Stavljanje svojih potreba iza onih „uzvišenih“ je takođe nešto što fascinira.
Spremnost na najveća odricanja i žrtve, istrajnost, volja i maksimalno predavanje sebe jeste  nešto što je ostavilo najveći utisak na mene. Ako stvarno želite da nešto  napravite od sebe i date neki svoj doprinos ovom svetu, sve gore navedeno je apsolutno neophodno. Zaboravite da „mazite“ sami sebe. Stvarnost i surovost se moraju sagledavati realno.
Što sam se više bavila Cheovim likom i delom, to sam neke njegove karakteristike nalazila i u svojoj ličnosti (bez da laskam sebi, to nije u mojo prirodi; stroža sam prema sebi  no prema drugima). Uvek spreman na konstantnu akciju i neprestano kretanje (jedno od glavnih pravila gerilskog ratovanja), čovek koji nije postavljao pitanja, već tražio rešenja. Prvi u svemu – lični primer kao najbolji način za  motivaciju drugih. Odluke su se donosile brzo i brzo su morale biti realizovane.


 Umeo je da prepozna svoje momente slabosti  i prizna ih - ma koliko ga u datom trenutku uplašili. Opomena. Motiv više da se bude još bolji. Postoji momenat  u kom on oseća nalet ponosa, pomešanog sa sujetom, koji on sebi otvoreno priznaje-mada nezadovoljan time što je shvatio. Video je u tome svoju ljudsku slabost. Kada je trebalo potpisati pismo saučešća povodom smrti druga Franka Paisa, Fidel je rekao (na pitanje kako potpisati Argentinca) – „Napiši komandant“.
Uvekdirektan, često surovo i bolno iskren. Ali takav je bio i prema sebi. Nije štedeo sebe ni u kom smislu. Verujem da nije bilo nijedne osobe, diplomatske delegacije... koja nije bila šokirana što Che sastanke organizuje u 3 noću kao što bi to neko uradio u podne. Bilo ga je teško pratiti, kao da se nikad nije umarao. Pored svih obaveza  (nakon revolucije), vikendom je odlazio da radi u poljima šećerne trske. Čovek koji ima velike ideje nikad se ne „ušuškava“. 


U isto vreme, fenomenalan je i taj kontrast, dvojstvo unjegovoj ličnosti – lekar i gerilac, poeta i ratnik, filozof i fizički radnik.
Znanje stečeno iz knjiga, dokumentarnih filmova... dopunilo se gledanjem redstave „Razgovori sa Che Guevarm“.  U podrumu Ateljea 212, uživajući u sjajnoj glumi Aleksandra Srećkovića Kubure (koji je maestralno dočarao mog omiljenog revolucionara), koji šeta sa cigarom i mateom u ruci, sedim, gledam, i zapisujem, meni najbliže rečenice. Parafraziraću, revolucija nije jabuka, koja će pasti kad bude zrela, sami se moramo potruditi da je pokrenemo. Za revoluciju (kao ni za šta u životu) se nikad neće steći idealni uslovi;uslovi se moraju stvoriti. Fidel mu je na ovo rekao daje ludak. A on – Ni ja sam nekad ne znam ko je zapravo Che. Pa ne treba li za sve veliko u životu doza pozitivnog ludila iliti ogromne posvećenosti?
Svemu ovome moram dodati i malo trivie. Preko puta zgrade gde sam nekad radila, renovira se kafe i dobije naziv Che. Sa sve neizbežnim portretom. Da me svakog dana podseća.  Pojavi se onda još jedan drag čovek, takođe infciran Che-virusom;  negde i sam Che u svojoj biti. I baš on je svog ljubimca nazvao po ovom revolucionaru, baš kao i ja. Nije slučajno. Sve ima svoje mesto i razlog.
Za kraj, kako bih ja to rekla, u revolucionarno-romantičnom smislu – Ljubavi prolaze, ali Che ostaje.  Hasta victoria...