2013/05/28

Od izvora dva putića...


Nije ni čudo što ljudi misle da se ja čitavog života igram – šta ko radi, ja samo crtam i pišem. Pa još kad to radite sa osmehom zvanim „reklama za pastu za zube“ onda je to još i takoo lako. Pa to može svako! Ok, presavijte papir pa da vidimo...
Dok je ljubav prema pisanju sazrela nešto kasnije, crtanje je oduvek bilo ono moje, ono JA. Moj prvi ozbiljan J crtež nastao je na početku prvog razreda osnovne škole. Zapravo, do tad mi još niko nije, onako „za stvarno“ rekao je da je to što šaram po papiru dobro. Ali, eto nje, moje lepe učiteljice kako me hvali pred celim odeljenjem za najbolju ilustraciju „Zime u našem selu“. A na papiru, gomila poređanih, zavejanih brešuljaka, na svakom po jedna snegom prekrivena kućica. U narednim danima, nije bilo mog druga ili drugarice ko nije pokušao da napravi nešto slično.


Crteži su se ređali; uvek su moja mala remek dela zauzimala pola i više panoa na školskim izložbama. Crtala sam životinje, crtane junake, pejzaže, poznate ličnosti. O osmišljavanju kreacija za Barbi i papirne lutke, nekom drugom prilikom J.
Ipak, zvanična potvrda mog profesionalno-životnog opredeljenja stigla je u 5.razredu. Na meni omiljenom času likovnog crtamo strip. Druga deca se „bore“ sa zmajevima, princezama, akcionim junacima, kod mene Cindy Crawford, u majici sa logoom Chanela i iscepanom džinsu, juri na reviju. Gleda nastavnica onaj moj papir i kaže: „Bože, šta li ćeš biti, maneken ili kreator?“


Što se pisanja tiče, sastavi mi jesu oduvek bili jača strana, te sam, oduševljena jednim od njih, poželela da ga nastavim i napišem knjigu. Ta priča o divljim konjima ipak nije završena, a umesto toga, prijavi mene učiteljica na konkurs „Dečjih novina“ sa temom „Želim, želim, želim“. Žao mi je što se ne sećam pesmice u celosti, ali je poenta bila u tome da ja želim da budem vila, sa velikim krilima; da pomažem ljudima i štitim divlje životinje, kao i da se borim protiv rasizma i da nahranim gladne crnčiće. Neko bi rekao da je ovo tipičan govor Miss Universe, ali sam ja za svoje izlaganje u stihovima dobila knjigu, zahvalnicu i neke silne bedževe. Moram da dodam i bombonu, na velikom odmoru, od dečaka koji je bio moja simpatija. (PS Još mu nisam rekla za to J))))


Prvi, novinarski,ozbiljniji poduhvat desio se s proleća 2009 (Vidite o čemu ja pričam ovde J). Upravo sam bila počela da radim za magazin Reci Da, kao modni urednik, što je uključivalo i pisanje tekstova i intervjue. Moj prvi sagovornik, gospodin  Jorgovan Radenković, poznatiji kao Joca Koling, tadašnji menadžer restorana Dona Klara na Dorćolu. Pitanja su bila vezana za njegove početke, restorane koje je vodio, organizaciju venčanja... Jako inspirativan i prijatan sagovornik, bila mi je čast da imam priliku da razgovaram sa tako važnim čovekom; sećam se da sam svaki njegov odgovor zapamtila kao pesmicu, nije mi ni trebao onaj diktafon. Toliko sa bila srećna i ponosna, da sam već  vraćajući se u redakciju, skovala u glavi čitav tekst i jedva čekala da ga pošaljem Joci na autorizaciju.
Ostalo je, što bi se reklo, istorija.



I jedna i druga profesija imaju svojih čari, i ja se konstantno trudim da ih što jače povežem, na neki samo moj način. Hoću da smislim neku formu koja bi ih tako originalno objednila, i za sad mi ne  ide loše. Uz to, kao umetnik uvek imate opravdanje za razne ludosti, a kao spisatelju , niko vam neće zameriti čašicu viška (biće tekst bolji, sećaš se Hemingveja J). Može li bolje? J))))
Fotke> favim, tumblr