2013/06/14

Kad albatros sretne galeba

Kada se Parižanka umori od sastanaka, trčanja, mejlova, telefona i odluči da se ipak malo odmori i uživa, onda „beži“ u St Tropez. Prevedeno na „beogradski“, kad rešim da one kaldrmisane uličice zamenim nečim drugim, onda to najčešće bude sama obala Dunava. Konačno lepo, toplo veče i neponovljiv miris lipa kraj Hotela Jugoslavija; sjajna uvertira za zasluženo i preko potrebno uživanje.


Otkrila sam moj St Tropez! Zove se Gabbiano i deluje potpuno mediteranski  tako da već mogu da zamislim sebe kako u dugoj haljini i sa velikim šeširom grickam neku salatu jednog lepog jutra koja mi predstoje.
A sve to zahvaljujući mom drugu Milošu Jovanoviću, koji je na ovom novootvorenom restoranu- yachting klubu, šef kuhinje. Na njegov poziv sam odskakutala tamo i već sa prvim pogledom na ovo minimalistički-romantično zdanje sam znala da će Gabbiano biti moje novo, omiljeno IT mesto.


Najpre me oduševio elegantno opremljen enterijer, ulepšan fenomenalnim osvetljenjem u crvenkastim, plavičastim i bojama polja lavande. Prostrano, komotno, sa nepretenciozno odabranim nameštajem. Svedeno ali jako ukusno i moderno, akcentovano pastelnim tonovima mebla. Visok plafon, neobični, cevasti lusteri, okačeni na raznobojnim kablovima. Za dodatni mornarsko-morski utisak, tu su stubovi obmotani crvenom užadi, taman da se slaže sa bojom svetlosti koja izbija iz šanka na gornjem nivou. Pomalo sam bila zatečena veličnom prostora, imajući u vidu dva nivoa restorana; više nego dovoljno mesta između stolova kao i stakleni zidovi koji moja su prva asocijacija na nesputan osećaj slobode koji ovakav enterijer pruža, a koji je nama albatrosima preko potreban. To ga ujedno i čini odličnim mestom za organizaciju različitih vrsta proslava. Tako se namestilo da je moj pogled komotno mogao da odluta u pravcu omiljenog mi Zemuna, mada sam kao krišom J posmatrala i letnju baštu-terasu Gabbiana i malu marinu pored, sa privezanim brodićima. E upravo ta bašta jeste nešto što tek treba da doživim, naročito kad svi ti drveni stolovi i stolice u beloj boji budu upotpunjeni saksijama sa lavandom i bosiljkom. Biće to  onda pravi jug Francuske!


U skladu sa atmosferom i pričom koju ovaj životni scenarista skicira u glavi za par minuta, na mom meniju se najpre našao Milošev specijalitet krem kapućino – potaž od škampa sa sosom od ostriga. Da taj naziv ne nosi tek tako, servira se u velikoj, lepoj beloj šolji, sa sve finom  penom! Probala sam i fokaču bez kvasca (koja je najukusniji hlepčić koji sam ikada jela, verovatno bih i mogla da živim na tome), a zatim i odlični, srednje prepečeni tuna stek, na rukoli, sa čeri paradjzom i parmezanom. Po želji dodati sos od bundeve ili zelenog bibera. Za grickanje, tu su „spajsi“ krompirići takođe servirani u velikoj šolji. Između zalogaja ove divne hrane, lagane i „elegantne“ smestio se portugalski roze Casal Mendes Rose (negde pročitah da je ovo idealno vino za punoletne Barbie girls J hm!).


Za  kraj, njegovo veličanstvo čokoladni sufle; u kombinaciji sa sladoledom od vanile i listićem mente, pravo crno-belo savršenstvo!
Sveukupni utisak, koji smo zajednički zaključili Miloš i ja, jeste: kao da nismo u  Beogradu! Potpuno posebno, „sveže“ , lagano, sa morskim povetarcem. Ja sam sebi već upisala jedan doručak na Gabbianu, s prvim sunčanim jutrom!
Foto: www.gabbiano.rs