2013/08/28

Jedan dan u životu

Kiša je zaustavila Ninu Badrić da večeras izađe na scenu, a mene neplanirano i kako-to-meni-da-se-desi ostavila u stanu. OK, možda mi stvarno treba predah. Jest da ću ga garant iskoristiti da nešto radim (evo, recimo dok čekam izveštaje sa otvaranja filmskog festivala u Veneciji, o čemu bi valjalo napisati koju lepu reč) i dok se ne uhvatim krpe i krenem da sređujem kuću. Dobila sam i minus što odavno ništa nisam napisala na blogu. Priznajem. Nije mi se, između ostalog, ni pisalo. Blog je rezervisan za pozitivne, lepe stvari, kojih baš i nije bilo; kad sam se već trgla, vreme jei da preokrenem tu situaciju...
Dan iza mene je bio sasvim običan, ali sagledavši sve te male stvari koje su ga obeležile, iznova me fascinirala činjenica koliko nam baš te male stvari govore puno o nama samima i pomažu da neke krupnije bolje razumemo.


Buđenje na Vračaru, zauvek mom Vračaru. Lepše se spava s pogledom na nebo iznad Hadži Melentijeve. Toliko uspomena, dogodovština; ceo jedan život, ušuškan i lep. Mnogo mi nedostaje. Sve.
Poremetile su me neke vesti, zbog kojih sam shvatila da su problemi koji su mene jeli, zapravo minorni. U sekundi mi se javilo osećanje nemoći, dodatno pojačano suprotstavljenom željom da učinim nešto za one koje neizmerno volim. Haljine, stilisti, svetlucavi kamenčići i dorćolski pločnici su ga odagnali na par sati. Vratilo se pošto je Ninin koncert odložen.
Hitno uraditi nešto za ekspresan oporavak! Čitav dan se lečim savetom moje Branke: Bitna je želja, iskrena i jaka! Need a miracle! Now! Wish, wish, wish! Naučila k’o pesmicu.


Častim sebe knjigom „Prada čizmice i ostale krpice“. Razbibriga, zabava, šećerna vuna. Poslužiće da svet bar na koji sat postane blještav i glamurozan, da bar malo budem neko drugi. Odlično! Nisam odolela ni knjižici o mudroj rodi. Kakva bih ja to tetka bila kad bih došla prazne ruke?  Moja će se mala Adrijana radovati i pričaćemo priče zajedno i njenoj mami će biti drago. I meni. Zbog svega.
Zaslužila sam i da pojedem parče „Domino“ pice. Gledam onog dečka kako mi pakuje večericu i već mi smešno kako to parče nikad nije ukusno ni lepo ni bogato, kao kad ga jedem oko 3 noću sa Kikom, posle vinskih ponedeljaka. Više neću ni ići bez njega. J
Sjurim se u stan, čini mi se, u isto vreme uključujem bojler, tražim telefone po torbi pa uključujem svoj ružičasti Asus i jedem. Vreme je vrlo zeznuta kategorija da biste ga trošili samo na jednu operaciju! Odlučujem da pročitam priču o mudroj rodi.
Suština – roda je dobro i plemenito biće koje pomaže svima u šumi. Životinje joj u znak zahvalnosti donose razne poklone. Jedino joj vuk nije doneo ništa što ga je spasila kosti zaglavljene u grlu. Samo je rekao: „Zar ti nije dovoljan poklon to što te nisam pojeo?“ Rodi najpre nije bilo svejedno, ali je brzo shvatila da je vuk u pravu. Zaboravila je na ovaj događaj  i nasavila da pomaže životinjama.
Naravoučenije: Svaki posao uživotu ima i lice i naličje. Treba nastaviti dalje, loše stvari zaboraviti i pamtiti samo dobre.
Mudra roda. Zapamćeno. On the road again!

Foto.Tumblr.com
Pričica: Mudra roda, Mono i manjana