INST.ant crush

Na samom početku, jedno malo priznanje i zahvalnica. Za ovaj post, dodatno me motivisao drug Marko, koji me pre par večeri onako, u hodu,  upita: „ Nisi ništa skoro objavljivala,a?“  Uf. Poza malog noja. Nisam. A volim da sam vredna!  I nije da nema toga što vredi pohvatati u letu i smestiti u ova on line sabrana dela! Između konstantnog trčkaranja dorćolskim ulicama, podsećanja koliko mi život nekad liči na Pradu bez đavola i gledanja na sat u stilu „Zašto dan nije duži“ , stignem i da instagramišem razne zanimljive momente, od kojih su narednih 5 poslužili kao ilustracija za crtice koje slede. (Marko, ti ćeš dobiti prvi share! J)

Grad. Beograd. Moj grad. Volim da čuvam te detalje sa fasada, zanimljive krovove, ćoškove, ulice... Doživljavam kao privilegiju što koračam ovim gradom i baš ga volim, punim srcem. Osećam to svakim korakom po njegovim pločnicima. Lep je. Ne što je MOJ, nego BAŠ. Čak i kad je dan loš, Beograd je tu da prizove rečenicu „Život je lep!“

Detalj sa fasade Dositejeve 21

Moje selo. Moj mir, mala, skrivena luka. Sigurnost i bezbrižnost, ponekad smišljeno bekstvo.  Mali raj gde mogu da grlim moje pse i mačka, dok ne počnu da se bune J, da kroz prozor gledam Mesec  iznad krošnji drveća, gde se do očiju pokrijem mojim ružičastim prekrivačem ukradenim od Barbike, gde sve one plišane igračke, kolekcija vinskih pampura i gomila modnih časopisa  i knjiga idu savršeno jedno uz drugo. Mesto gde sam još obična devojčica, koja sme J da jede čokoladu pred spavanje; gde me Adrijana budi skakanjem po  krevetu i štipanjem za obraze, gde je najbolji provod u kuhinji dok se prave vanilice. I gde jutro sviće ovako...

Krćevac, kod Topole, Šumadija

Petak u Pire-u. Suvišno bi bilo hvaliti restoran sa lepom istorijom i tradicijom. Smešten u jednoj od meni najdržih ulica, sa pogledom kroz odštampane prozore, Pire je idealno mesto da se malo, lepo sklonite i uživate. Svakako. Brzo se navikoh i na slabije osvetljenje i plamičke belih sveća (nisam baš ljubitelj takvog doživljaja romantike J ), ali me ambijent svakako oduševio, naročito one police sa knjigama i veliko ogledalo iznad belog klavira. Diskretna D.O. etiketa na salvetama, tek kao podsećaj na fashion duh ovog mesta. Mesto gde ste svoji i opušteni a opet se osećate svetski. Moj tadašnji izbor je bila Cezar salata sa lososom i Prosecco. Savršeno lagano, ukusno, nepretenciozno... baš kao i sam Pire, a krajni utisak... ono što ja nazivam kao bolji čovek posle svega.

Pod sjajem beličastih zvezda 

Posle ne znam čime izazvanog izleta sa ružičastim knjigama (neka oprosti Candice  Bushnell, ali više nismo u ljubavi), vratila sam se mom omiljenom – Mario Puzo. Šteta što nije napisao više knjiga. Poslednjeg Dona, Omertu i Porodicu sam fino apsolvirala (mrtva trka sa Cheovim biografijama) i konačno na redu Kum. Prava knjiga, muška, pretpostavljam bliska samo nekim ženama. Ja oduvek fascinirana onom Donovom rečenicom „Pomeni, ne insistiraj“, dodajem još jednu „Urazumiću ga“.

Svet je stvoren po meri prosečnih i oni izuzetni moraju sebi da grade drugi, gde će biti ono što jesu, sa svim svojim kvalitetima. Tema za razmišljanje. Obožavam Puzov lagan, tečan način pripovedanja, jasan, koncizan a tako bogat. Jasno izvajani likovi, životne priče i situacije, kriz prizmu jednog mračnijeg sveta. Realna i uvek aktuelna priča.

Ponuda koja se ne odbija. 

Ljubav. Ovih dana je definišem kao „Volim tvoju blizinu“. Leptirići su tu, još uvek malo pospani, ali znaju i da zalepršaju. Slobodno, nesputano, lepo osećanje nalik ušuškanosti, toplom vetru. Krhko ali traje. Slatko nekako, kao kad se pomešaju oboren pogled i ukraden osmeh, pa neko bude lep i kad se kao mršti. J Ljubav, definitivno IT thing.

Moj znak. Moje JA.