2014/03/05

Lete mi lete... :-)

Oduvek mi je smetalo bilo kakvo pretvaranje, foliranje, gluma. I godine (iskustva) učine da čovek sve lakše prepozna iste. Koliko je najjadnije lagati samog sebe, tako je i sagledavanje sebe u pravom svetlu, jedno od najvećih dostignuća u životu. Umeti pratiti sebe, osmotriti sopstvenu ličnost  iz više  uglova, pa  kada postanete svesni toga, je simbolično rečeno – početak nove ere. Kao da je sve  pre toga  bilo samo priprema, traganje, ispitivanje, hvatanje zaleta... Gotovo da taj osećaj može čovek fizički da oseti – posmatraš sebe kao neko  drugo  biće, samo se mnogo bolje poznaješ.
Šta god da se desi, sebe uvek imaš i ne smeš da izgubiš. Račune prvo polažeš sebi, iako je nekad najteže, ali se prvo obračunaš sam sa sobom i veruješ prvo sebi. Pa upoznao si sebe. Logično je.
Nazovimo to zrelošću ili onom starom “stižu godine“ J. A ti ih se ne bojiš. Šta su donele?
  • Prva sam  govorila kako imam frku od cifre 3 kojom počinje  broj  godina. Sada ne. Jasno i glasno mogu da kažem da imam (skoro J ) 32. Ne osetim.
  • Svaki put me iznova fascinira uverenje kojom žene kažu kako nose veličinu 38. Sve od reda. OK, ja sa ovim svojim paukolikim nogama i mogućnošću da nosim stvari iz srednje škole, nekad nosim broj 40. Pa?
  • Više ne brojim kalorije niti kockice čokolade. Mogu da provedem čitav dan jedući „Milku“. I ne kajem se. Došlo mi tako... meni.
  • Ne gledam film samo zato što moje drugarice misle da je to remek delo sedme umetnosti. OK, ja više volim „Vonju akademiju“. Ne vidim ništa posebno u tom nekom Robertu Patinsonu, meni je Bojan Perić frajer i po.
  • U poslednje vreme živim na deep houseu (hvala Veljko J ) ali to ne znači da ne znam kako počinje pesma Šaka  Polumente „ Budi dobra, daj mi bijelu košulju...“. Nek cela Srbija juri u Guču, trubača neće biti ni na mojoj svadbi.
  • Sasvim je u redu provesti petak veče u društvu Ivana  Ivanovića.
  • S ponosom mogu da kažem kako vikendom kosim dvorište, iako to nije fensi . I baš je forašto to teško može da se zamisli imajući u vidu moje uobičajene high heels-shorts kombinacije.
  • Umem da postavim sebi dijagnozu – šta me iznerviralo, povredilo, obradovalo. Onako, lepo izdvojiš to zrnce, a onda sledi terapija, ako je potrebno.
  • Umem bolje da prepoznam svoje potrebe u trenutku, ali i tuđe. I da nađem rešenje za iste.
  • Više cenim svoje vreme i  trošim ga samo na ekskluzivce.  Ali umeš i da prepoznaš da si ga nekad trošio na pogrešne. Samo se više ne zadržavaš na bespotrebnom analiziranju. Paf-paf, ma k’o sneg s ’ramena.
  • Duhovito se nadmudrujem sama sa sobom. „Kretenu, prestani da lupaš gluposti!“, „Jao, jao, vidi kako ti klecaju kolena kad se pojavio“, „Da te čovek iskreno pita, oko čega se sad nerviraš“... e to su samo neke od rečenica koje često uputim sebi.  I čik da slažem sebe!
  • Kad nekog volim, nemam problem da mu to kažem. Čak i kad neke ljude kreditiram iako su slabe šanse da će ikad vratiti taj kredit, znam da je to moj izbor i da ću posledice snositi isključivo ja. Pustim ih... samo jer ja tako hoću.
  • Osećanja  su mnogo transparentnija, više se slede i poštuju... 
  • Ako je neko NE moj izbor, sve se lakše izgovara...
  • Ježim se od rečenica koje počinju sa „Pravi se ovo, pravi se ono...“. Neću. Ja već jesam, ali nešto drugo. Take it or leave it.
Nastaviće se...